Verujemo da se pravo bogatstvo profesionalnog razvoja ne nalazi samo u sticanju znanja, već i u deljenju, zajedničkom učenju i razmeni. Tako je i sa razvojem refleksije. Kada se refleksija podeli, ona postaje prostor rasta – ne samo ličnog, već i zajedničkog.

Zato je nastao i ovaj tekst. Tanja i Adrijana su se upoznale tokom fasilitacije 5DC Adria izazova i nastavile spontano da razmenjuju uvide, resurse i pitanja koja ih pokreću u profesionalnoj praksi. Ispostavilo se da su, u različitim kontekstima, a u različito vreme, čitale istu knjigu – Kreativna reflektivna praksa (Creative Reflective Practice) autorki Clare Beckett McInroy i Sameera Ali Baba.

Umesto klasičnog prikaza sadržaja, odlučile su da zajednički predstave ono što ih je u knjizi posebno dotaklo – definicije koje su im se otvorile na nov način, pristupe i alate koje prepoznaju kao korisne. Ovaj tekst je njihov doprinos kontinuiranom učenju kroz dijalog i refleksiju – i poziv vama da se pridružite.

Definicije refleksije koje su nam najzanimjivije

Tanja: Na samom početku knjige “Creative Reflective Practice: Global perspectives for critical reflection on professional experiences” postavlja se pitanje o refleksiji koje mi je privuklo pažnju – Da li je Reflektivna Praksa samo drugo ime za Kritičko Razmišljanje?

Kritičko razmišljanje podrazumeva sistematičnost u analiziranju informacija I korišćenje različitih veština i strategija u cilju donošenja odluka, rešavanje problema i postizanja željenog rezultata. Kao takvo, uključeno je u proces produbljivanja razumevanja nekog fenomena.(Halpern, 1996)
Poredeći sa refleksijom, kao pristupom koji omogućava profesionalcima da istražuju I produbljuju razumevanje svog profesionalnog iskustva, koristeći veštine i strategije da se novi uvidi umreže sa već postojećim znanjima I veštinama (Kline, 1999.) može se uočiti koliko se oba fenomena uzajamno prožimaju, dopunjuju i podržavaju.
Reflektivno razmišljanje se posmatra kao deo kritičkog. I tako povezani procesi, uzajamno, podstiču razumevanje o tome, šta se sve nalazi na putu uspeha, koje su kompetencije potrebne da bi se postigli željeni rezultati, koji su to obrasci, automatske reakcije, navike, uverenja, koja nas nesvesno vode ka određenim zaključcima i odlukama.

U taj prostor uzajamnosti i prožimanja, reflektivno razmišljanje donosi sa sobom jednu važnu dimenziju, a to je kreativno razmišljanje. Kreativnost podržava refleksiju i predstavlja njen najvažniji oslonac.
Kreativnost podstiče razmišljanje izvan kutije, ostvarivanje novih, korisnih i upotrebljivih perspektiva i uvida.
Bez kritičkog, kreativnog i reflektivnog načina razmišljanja proces samo-refleksije bi bio nemoguć, a time i učenje o sebi i svom ličnom i profesionalnom iskustvu. 

Ipak, prihvatajući ih ovako uzajamno povezane, ne mogu da se otmem utisku da smo kroz svoje učenje i odrastanje, savesno savladali posmatranje i sebe i drugih, kroz kritičku dimenziju, i to mnogo više, nego kroz reflektivnu i kreativnu.
To je verovatno i razlog zašto mi je ova definicija reflektivnosti toliko privukla pažnju.

Zato ih sada vredi posmatrati ne samo kao uzajamne, nego i međuzavisne i da jedna bez druge dve nema poentu.    
Zato vas ohrabrujem da posmatrate i produbljujete saznanje o svojim mislima, osećanjima, profesionalnim i ličnim iskustvima, i tako što ćete, pre nego što ih oživite u konkretnu akciju, zapitate se da li ste ih pogledali i kroz naočari kreativnosti i refleksije.

U tom cilju, ja najčešće koristim ilustracije, kada ono što doživljavam, i iskusim, nacrtam. Za mene je to moćan alat da probudim svoj kreativni  potencijal, da reflektujem na određeno iskustvo i sagledam sopstvenu percepciju sebe u tom iskustvu.
Takođe, sva pitanja koja se nalaze i u ovom tekstu, mogu voditi ka spoznaji naše istine o datoj situaciji i koliko nam je ona kao takva korisna.

Adrijana: U uvodu ove knjige koju zajedno prikazujemo, svaka na svoj način, Peterr Hawkins ističe nešto što je na mene ostavilo snažan utisak i što smatram značajnim za razvijanje kvalitetne reflektivne prakse. On naglašava da je neophodno da vežbamo posmatranje iste situacije iz više uglova: iz prve perspektive – sopstvenog doživljaja; iz druge perspektive – kako situaciju vide drugi oko nas; i iz treće perspektive – iz koje sagledavamo širi kontekst i odnose koji se grade i razvijaju između nas i drugih.

U okviru razmatranja različitih pristupa reflektivnoj praksi, čini mi se korisnim osvrnuti se i na jednostavnu, ali preciznu definiciju kritičke refleksije koju nude Marshall i Rowlands (1998): „razmišljanje o sopstvenom razmišljanju i o sopstvenim iskustvima, na način koji ti omogućava da učiš iz tih promišljanja.”

Moji utisci se lepo uklapaju i uz ono što je Tanja podelila – posebno u delu gde govori o povezivanju reflektivnog, kritičkog i kreativnog mišljenja. Dok razmišljamo o reflektivnoj praksi, važno mi je da ne zaboravimo da ona možda nije uvek nešto što činimo svesno i planski. U knjizi se, kroz citate različitih autora, opisuju dva, po mom mišljenju, komplementarna pogleda na reflektivnu praksu: kritička refleksija, koja je svesna, strukturisana i usmerena ka donošenju promišljenih odluka, i slučajna refleksija (accidental reflection), koja se javlja spontano – često dok slušamo ili posmatramo druge, ili kada upoređujemo tuđu praksu sa sopstvenom. Na mene je ovaj deo ostavio snažan utisak, jer potvrđuje moj osećaj da refleksija ne mora uvek da bude formalna – podjednako vredna mogu biti i ona „usputna“ učenja koja nas iznenade. (Upravo zato mi je bliska ideja EMCC 4A okvira (Anywhere, Anytime, Anyhow, Anything), koji reflektivnu praksu ne vezuje za određeni trenutak, mesto ili metod, već je vidi kao priliku koja se može dogoditi bilo kad, bilo gde i na bilo koji način.)

U knjizi se nalaze i citati Nancy Kline koju je Tanja već pomenula iznad, koja ističe da je prva odgovornost kouča da kod klijenata podstiče sposobnost samostalnog razmišljanja. Kako bi to bilo moguće, važno je da i sami praktikujemo refleksiju – da odvajamo vreme da razmislimo o sopstvenoj praksi i svakodnevnom životu, jer samo tako možemo razvijati i svoju sposobnost nezavisnog mišljenja.

Pristupi, alati, vežbe koje bismo izdvojile

Tanja: Mora da nije slučajno da se, u različitim vremenskim intervalima, susrećem sa jednim odličnim supervizijskim modelom koji je nazvan “Koraci do uspeha” (Julie Hay). Prvi put sam se sa tim alatom upoznala u knjizi – “Reflective Practice and Supervision for Coaches”  (2007) , a zatim u knjizi  Kreativna reflektivna praksa. Kao dodatno učenje o modelu, pre samo dve nedelje smo na supervizijskom treningu Supervision Diploma, sa dr Clare Beckett McInroy, demonstrirale upotrebu te odlične supervizijske strategije.  

Iako se najčešće koristi u supervizijskom prostoru, to je model za refleksiju koji naglašava važne tačke kroz koje se možemo kretati i u koučing ili mentoring odnosu. Za potrebe ovog članka, upotrebu modela ćemo prilagoditi koučing razgovoru. 

“Koraci do uspeha” obuhvataju set od šest nivoa illi koraka, i izgledaju ovako:

Nivo 1: Situacija  (Kontakt) – Posmatranje međusobnog odnosa; Koliko je klijent iskusan? Šta su očekivanja od procesa?

Na ovom nivou, u svom odnosu sa klijentom, desi se da kouč ne primećuje određene važne detalje u situaciji, kao što su klijentov osmeh, vrpoljenje ili specifični komentari. Pitanja koja mogu podstaći istraživanje na ovom nivou su: 

* Šta se dešava?
* Ko šta govori i radi?
* Koji izrazi, gestovi, pokreti tela su prisutni?

Nivo 2: Značenje (Sporazum) – Šta se čini da je problem? Na čemu se radi u koučingu?

U ovoj fazi, kouč primećuje šta se dešava u situaciji, ali ne vidi u potpunosti njen značaj. Na primer, može videti osmeh, ali neće pitati, pretpostavljajući da će prekinuti klijenta u razmišljanju. Pitanja koja mogu podstaći više istraživanja na ovom nivou su:

* Šta bi ti dokazi mogli da znače?
* Ako postoji problem ili pitanje, šta bi to moglo biti?
* Kako je bilo šta od ovoga značajno?

 Nivo 3: Rešenje – (Sadržaj) – Analiza i uzimanje različitih mogućnosti u obzir

Na ovom nivou, klijent prepoznaje da postoji problem, ali ne prepoznaje jasno rešenja. Kouč može pomoći kouču da krene ka identifikovanju i implementaciji rešenja. Pitanja koja mogu podstaći više istraživanja na ovom nivou su:

* Koja rešenja su dostupna (ako biste mogli bilo šta da postignete)?
* Koje opcije bi mogle dovesti do boljih ishoda?
* Koje opcije bi mogle dovesti do lošijih ishoda?

Nivo 4: Veštine (Sposobnosti) – Da li klijent poseduje veštine? Kako može razviti svoje kapacitete?

U ovoj fazi, kouč bi trebalo da podstakne klijenta da identifikuje potrebne veštine i istraži kako ih može naučiti. Da bi se motivisao, mogu se koristiti „meta programi“, u zavisnosti da li je motivisan izbegavanjem negativnih stvari ili postizanjem pozitivnih stvari. Pitanja koja mogu podstaći više istraživanja na ovom nivou su:

* Koje veštine su potrebne da bi se implementirala različita rešenja?
* Koje relevantne veštine već posedujete (uključujući i one koje ste ranije koristili samo u različitim okolnostima)?
* Kako možete steći dodatne veštine koje su potrebne?

 Nivo 5: Strategije – (Utvrđivanje, sređivanje) – Kreiranje plana za sprovodjenje

U ovoj fazi, klijent može izraziti otpore promenama, I smisliti izgovore. Pitanja koja mogu podstaći više istraživanja na ovom nivou su:

* Kako ćete planirati da implementirate rešenja?
* Kakvu pomoć ili podršku biste mogli dobiti od drugih?
* Kako bi vam drugi mogli stati na put – i šta ćete učiniti povodom toga?

Nivo 6: Uspeh – (Zaključak) – Šta sada? Kako da klijent izbegne samo-sabotažu

Korisno je da se na ovom koraku istraže uverenja o uspehu i neuspehu. Šta bi klijenta moglo sputati? Da li postoje skriveni strahovi ili sumnje u vezi sa promenama? Pomaganje u otkrivanju ovih problema može dovesti do velikog napretka. Pitanja koja mogu podstaći više istraživanja na ovom nivou su:

* Koji je vaš razlog zašto ne preduzimate akciju?
* Koje su koristi od nepreduzimanja akcije?
* Čega se plašite da bi se moglo dogoditi ako preduzmete akciju – i kako ćete se nositi sa tim?

 “Reflective Practice and Supervision for Coaches”  (2007) 

Adrijana:  Jedan od modela iz knjige koji mi se posebno dopao zbog svoje jednostavnosti i fleksibilnosti jeste vežba Rudarenje u potrazi za draguljima (moj slobodan prevod naziva u originalu: Mining for Gems :)). Može se koristiti samostalno, u paru/timu ili sa supervizorom, a celokupan proces traje oko 20 minuta. Od čitanja knjige do sada isprobala sam je na različite načine. U jednom procesu na početku, za postavljanje ciljeva, u drugom za recontracting tj. proveru cilja, a u trećem za evaluaciju procesa i sumiranje. Vežbu je korisno raditi uz merenje vremena (tajmerom), jer vremenska struktura podstiče fokus. Vežba se sastoji od četiri koraka:

• Korak 1 (5 minuta): Piši slobodno o svemu što ti je trenutno na umu – misli koje ti se vraćaju, teme koje se ponavljaju. Piši bez autocenzure i bez potrebe da tekst bude „uređen“.
• Korak 2: Pročitaj šta si napisao/la i izdvoji ono što ti deluje kao ključno, jasno ili značajno.
• Korak 3 (3 minuta): Usmeri pažnju na tu misao, osećanje ili pitanje – razradi ga dublje: zašto ti je važno, šta ti govori?
• Korak 4 (1 minut): Na kraju, zabeleži u jednoj ili dve rečenice ono što prepoznaješ kao svoj „dragulj“ iz ove refleksije – uvid, perspektivu, pitanje ili impuls za dalje.

Vežba se može dodatno obogatiti crtanjem, pisanjem poezije, pravljenjem kolaža, radom u paru ili u supervizijskom kontekstu.
(Vizual kreirali timski Adrijana i chatgpt :))

Proces pisanja ovog osvrta za nas je bio podsticajan ne samo zbog sadržaja same knjige, već i zbog pitanja i uvida koje je pokrenuo. Svaka od nas prepoznala je po jednu važnu temu iz knjige koju ima želju da individualno temeljnije obradi, pa tako možete očekivati još dva nastavka ovog teksta – nadamo se jednako korisna i inspirativna.

Autori:

Adrijana Milosavljević, EMCC Senior Practitioner, ESIA, ICF MCC, ACTC

Tatjana Dragosavac, Leadership Development Coach and Supervisor

Stavovi izneti u tekstu predstavljaju stavove autora i ne moraju nužno biti stavovi EMCC Srbije i EMCC Global