Kao kouč i supervizor često razmišljam o tome kako mi brinemo o svom wellbeing-u? Kako čuvamo svoju energiju, jasnoću i prisutnost kada nas klijenti obasipaju sopstvenim dilemama, emocijama, pritiscima? Da li sebi dozvoljavamo prostor za oporavak, refleksiju, podršku – ili i mi često upadamo u zamku “još samo da završim ovo”?

Ovaj tekst pišem u susret Global Wellness danu (14. jun 2025), koji nas poziva da zastanemo, oslušnemo sebe i preispitamo kako živimo, radimo i kako se povezujemo – sa sobom, drugima i svetom oko nas. Pišem ga kao poziv na razmišljanje i razmenu, posebno sa kolegama koučevima: Koliko zaista živimo ono što podržavamo kod drugih?

U današnjim razgovorima o zdravim organizacijama i održivom razvoju zaposlenih, wellbeing postaje neizostavna tema. Sve više se prepoznaje značaj mentalnog zdravlja, balansa, podržavajućih i psihološki bezbednih radnih okruženja -ne kao trend, već kao deo odgovorne strategije.

U isto vreme, u razgovoru sa klijentima često čujem: “Nemam vremena za sebe. Uspem tek da udahnem kada završim sve što moram. Ne stižem da se bavim stvarima koje me ispunjavaju.”

Kako onda dolazimo do toga da se wellbeing doživljava kao luksuz, ili nešto dodatno, za kasnije – iako smo svesni koliko je važan?

Možda zato što smo navikli da vrednujemo sebe kroz učinak i rezultate. Možda zato što su mnogi od nas odrasli sa uverenjem da red, rad i disciplina dolaze pre odmora, nagrade i uživanja, da sve to prvo mora da se zasluži. Možda i zato što često preuzimamo više nego što realno možemo da postignemo. I onda, neplanirano, baš ono što nam je najvažnije postane ono za šta nemamo kapaciteta.

Kada sam prvi put zaista osetila šta wellbeing znači, nisam to pročitala u knjizi, čula na konferenciji ili naučila na treningu koje sam pohađala. To se dogodilo tokom jedne sesije sa klijentom – uspešnim, posvećenim menadžerom koji je bio potpuno preplavljenim. Izašla sam iz te sesije iscrpljena, isceđena, kao da mi je neko isključio energiju.

Klijent je bio toliko poistovećen sa svojom kompanijom da su mu svi drugi aspekti života – porodica, prijatelji, slobodno vreme – nestali u senci radnih zadataka i očekivanja. Tokom sesije sam pokušavala da ostanem profesionalna: slušam, reflektujem, postavljam pitanja, pružam prostor… ali sam nakon nje osetila potrebu za supervizijom. Da obradim sve što sam čula i pronađem sopstvenu ravnotežu i oslušnem sebe – mogu li i kako dalje da radim sa tim klijentom?

Tada sam, čini mi se, prvi put u punoj meri shvatila koliko je wellbeing važan – i za mene kao kouča, i za klijenta. Kasnije sam to spoznala još dublje i u ličnom životu, prolazeći kroz tešku fazu u kojoj sam osetila da mi tlo izmiče pod nogama. Bilo je poštenije prema sebi i klijentima da tada napravim pauzu i dam sebi prostor za oporavak.

Wellbeing – od unutrašnje dozvole do profesionalne prakse

Biti dobro sa sobom – za mene je to wellbeing. Ne kad sve ide glatko, već kad znam da sam ja izabrala: tempo, odnose, prioritete, način na koji živim i radim.

Ova tema mi nije važna zato što je „u trendu“, već zato što mi pomaže da ostanem povezana sa sobom. Da postavim granice – ne kao zidove, već kao znak poštovanja prema sebi. Da se svakog dana iznova zapitam: Šta mi danas treba da bih bila dobro? Gde su moji izbori, a gde navike i uslovljenosti? Kako izgleda život u kojem ne moram sve?

Dugo mi je trebalo da to stvarno osetim. Da sebi dozvolim prazninu u rasporedu, da budem bez griže savesti neproduktivna, da nemam plan – i da budem potpuno mirna s tim.

Danas, znam da mi je neophodno da održim razvotežu između posla i privatnog života, i da u svakom danu, uz sve obaveze, stvorim prostor za dokolicu. I da, to nije luksuz, to je neophodnost.

U koučing praksi mi je sada mnogo lakše da prepoznam kada klijent nije u kontaktu sa sobom. Signali postanu jasni: nesklad, umor, hiperproduktivnost, osećaj da „nikad nije dovoljno“. I čim to primetim – pažljivo osluškujem, pozivam na istraživanje. Ponekad je klijentima pravo otkrovenje koliko ih jednostavne stvari mogu vratiti u ravnotežu – šetnja, tišina, vreme za sebe.

Psihološka sigurnost i personalizovana podrška – ključ za stvarnu kulturu wellbeing-a

Baveći se ovom temom, naišla sam na istraživanje koje su sproveli @dr Sean Smith i @dr Anna Rosa le Roux. Oni wellbeing ne posmatraju kao apstraktan koncept, već kao dinamičku celinu osam modula koji oblikuju performanse i kulturu jedne organizacije: personalizovana podrška, psihološka sigurnost, vrednost ljudi, kontinuiran rast, identitet i pripadanje, empatija, transformaciono liderstvo, transcendencija.

Najviše su me zainteresovala dva modula: psihološka sigurnost i personalizovana podrška.

To su, iz mog iskustva, i teme koje najčešće prave razliku između deklarativnog i stvarnog wellbeing-a.

Personalizovana podrška – nije pitanje ponude, već razumevanja

Wellbeing ne može biti univerzalna formula. To potvrđuje i tekst “Van opštih recepata: ka nauci o blagostanju zasnovanoj na osobi i iskustvu iz prakse” (“Beyond Universal Prescriptions: Toward a Person-Centered, Bottom-Up Science of Wellbeing” van Zyl & Dik, 2025), u kojem nailazim na tvrdnje:

“Kontekst nije ‘šum’ koji treba kontrolisati, već ključna komponenta razumevanja šta za nekoga znači dobrobit.”

i

“Efekti intervencija zavise od osobe – ono što pomaže jednoj osobi, može biti neefikasno ili čak štetno za drugu.”

Drugim rečima – prava podrška ne znači da nudimo sve svakome. Ona podrazumeva slušanje, razlikovanje i reagovanje sa razumevanjem. Podrška je personalizovana kad uzima u obzir ko je ta osoba, u kojoj je fazi života ili karijere, kakav je njen stil rada, šta je pokreće a šta opterećuje.

Zato ovde postavljam i jedno pitanje za razmišljanje: Kako mi, kao koučevi, možemo doprineti tome da lideri i/ili vlasnici biznisa ne samo zadrže ljude, već ih i osnaže – kroz autentične razgovore, prostor za refleksiju i podršku u izazovima koje svakodnevno nose?

I koliko smo svi spremni da personalizaciju ne zadržimo na nivou HR strategija i benefita, već da je živimo – u odnosima, komunikaciji i načinu na koji vodimo ljude?

Psihološka sigurnost – da li je zaista bezbedno reći šta mislimo?

Da li ste u radu sa timovima bili svedok onog trenutka kada neko od članova ima nešto važno da kaže – ali ipak ćuti.

Ne zato što ne zna. Već zato što nije siguran da je bezbedno.

Psihološka sigurnost, toliko često upotrebljavan pojam, ne bi trebalo da znači saglasnost u svemu. Onapodrazumeva da je u timu dozvoljeno izraziti neslaganje, postaviti pitanje, reći “Ne znam” ili “Pogrešio/la sam” – bez straha od posledica.

To se ne stvara politikama, već svakodnevnim ponašanjima – mikro-ponašanjima – koja čine razliku: Kako reagujemo kada neko pogreši? Da li zaista slušamo kada neko govori? Da li lideri kreiraju prostor u kojem je okej biti nesiguran, pitati, menjati mišljenje?

To su pitanja koja nas vode ka stvarnoj kulturi poverenja. A poverenje je preduslov svakog dugoročnog rezultata.

Za kraj – poziv za razmišljanje i razmenu

Po meni Wellbeing ne počinje programom, pre počinje pitanjem: Kako si – zaista? I da li je prostor oko tebe dovoljno siguran da na to pitanje iskreno odgovoriš?

Ako želimo da budemo podrška klijentima da kreiraju zdrava radna okruženja, podržavajuća i održiva, moramo da ih stvaramo zajedno – ne kao još jednu HR inicijativu, već kao zajedničku odgovornost.

Zato završavam sa pitanjem:

Kolege, koučevi, supervizori, mentori – Kako vi živite wellbeing? Koje granice postavljate, šta vas ispunjava, a šta vam crpi energiju? I kako sve to prenosite u rad sa klijentima?

Ana Popović Paripović

EMCC SP, ESIA, ITCA, ICF PCC

Stavovi izneti u tekstu predstavljaju stavove autora i ne moraju nužno biti stavovi EMCC Srbije i EMCC Global