EMCC Konferencija pod nazivom Critical Issues, Challengning Pesrpectives ( “Kritične tačke, izazovne perspektive” ), održana u Ajnthovenu, Holandiji, od 27 – 29. juna 2024. godine, kao i sam njen naslov može se posmatrati iz različitih uglova i tumačiti  na više načina.

Ovom prilikom joj pristupamo iz najmanje dva različita ugla, a svaki je, verujte, prilično pristrasan, subjektivan i možda malo i nerealan, kao i sve što se bazira na sopstvenim percepcijama, mišljenjima i utiscima, a sa kojima smo se nas dve, Slađana Milošević i ja, Tatjana Dragosavac, kao učesnice na Konferenciji, suočavale. 

Ja sam prisustvovala Konferenciji uživo i bila sam, od samog ulaska u veliku salu punu okruglih stolova, puna utisaka koji su se mogli sasvim jednako usporediti sa utiscima koje su ostavili sadržaji koji su za nas bili isplanirani. Organizatori su nas upućivali da posle svake pauze sednemo za različite stolove kako bismo se što više umrežili i razmenili. Tako sam podjednako, kako za vreme prezentacija, gde smo radili na zadatim zajedničkim aktivnostima, tako i za vreme pauze, uživala u susretima sa poznatim i nepoznatim ljudima. Osećala sam povezanost sa svima, jer smo nekako svi pričali istim jezikom. Više u prenesenom značenju. Razumeli smo se, umrežili, bili otvoreni i radoznali jedni prema drugima, povezani u zajednički prostor koji nam je očigledno svima važan. 

Već tokom prve pauze, upoznala sam kouča iz Holandije koja se bavi e-koučingom. Toliko je mene to zainteresovalo, da sam je odmah zasula ( “kao neki kouč” ) pitanjima. A u prilog moje zainteresovanosti su govorila i moja otvorena usta dok sam je slušala, kojih sam tek na kraju postala svesna!

Na kraju tog razgovora, prvog dana konferencije, rekla sam u sebi: “Ova konferencija se već isplatila!”.

Ali, hajde da vas uputim, nekih redom.

Počinjem priču sa sadržajem prezentacija koje su na mene ostavile najveći utisak, a onda će i Slađa opisati svoje utiske.

Konferencija je krenula sa prezentacijom Erling Rugsten-a: “Energising through connectivity”. 

Moj utisak se nije promenio od momenta kada sam predavača prvi put ugledala. Obilazio je stolove i nežno je zahtevao da ne krećemo, da ne otvaramo papirnate kutijice koje nam je bio pripremio i stavio na sto. Prirodan, simpatičan i šarmantan, sve nas je dobio svojom inspirativnom pričom o odrastanju u pustinji i selidbama kroz Afriku, prateći roditelje u ostvarivanju nekih samo njima znanih zamisli i želja.  Tema je bila povezanost sa drugima oko nas i sa prirodom, a on je bio inspirisan dešavanjima iz detinjstva, jer im je ta povezanost više puta spašavala živote.  

Moj najveći utisak i glavno pitanje nakon njegove priče ( a, nisam baš sigurna da je to bila i njegova namera da se neko tako nešto pita, ali ja sam vam rekla da će ovo biti pristrasno ): “Koliko mi kao roditelji imamo pravo da u najranijem periodu odrastanja naše dece, onda kada oni nemaju nikakvu šansu da odlučuju ni o čemu bitnom za njihov život, koliko je to ispravno ili opravdano, da sve podredimo ličnim ciljevima?”.

Erling je istakao i važan princip povezanosti sa prirodom i hranom koju jedemo. Praktično je to i pokazao pripremivši nam puno različitih sirovih semenki, med, zrna kakaoa i čiju u jednoj zatvorenoj papirnatoj kutijici, kako bi nas podsetio da “Mi postajemo ono što danas jedemo!” Istina! I ne važi samo za hranu. Naša sutrašnja  iskustva i naš život oblikuju svi naši današnji postupci, i sve naše povezanosti, i sa hranom, ljudima, prirodom, životinjama. Na kraju prezentacije sam mu se zahvalila na inspirativnoj priči i on se zahvalan naklonio i poklonio mi još jednu kutijicu punu semenki, što se pokazalo baš korisnim za mene, jer taj prvi dan na konferenciji ništa nije bilo za jelo od hrane za vegane. Već drugi dan, to se promenilo.

Moje učenje iz njegove priče je i važnost da nam um ostane otvoren za različita iskustva i da zadržimo optimizam, jer će život svakako dodati i svoj ekstra začin.

Corina Breban – “When the going gets tough in leadership” – Ma Koliko je Corina znalac u svom HR poslu, ja ipak moram da priznam da, s obzirom da sada završavam master studije u oblasti ljudskih resursa, slušala sam je sa mišlju da mi je ta tema već uzela previše vremena i pažnje. Ono što mi je bilo interesantno je priča o buđenju unutrašnjeg lidera putem jačanja humanosti na radnom mestu, što je opet, korisno za moj master rad  i pomenula je jedan, za mene, novi pravac koji se zove Prime Leadership. Svakako me je inspirisala da saznam nešto više o tome.

Paju Adebajo – „Equipping the labour force of the future“ – njena opuštenost i radraganost me je podsetila da je svim učesnicima dozvoljeno da izgube entuzijazam, ali ne i govorniku. Svojom energijom i aktuelnošću, svojim entuzijazmom i opuštenošću, predstavila je nastupajuće promene na tržištu rada u bliskoj budućnosti. Govorila je o tome koliko će se poslova zameniti, ukinuti, nestati i koje su nam veštine u tome najpotrebnije. Ono što sam zapisala su kompetencije koje će se sve više tražiti, a to su 1. Radoznalost i Razvoj, 2. Ravnoteža ( i nije pitanje “ili/ili” već “i”), 3. Servant – leadership, 4. Prigrliti raznolikost ( inkluzija ), 5. Futurist , 6. Empatija i samosvesnost, 7. Slušanje i Komunikacija, 8. Kouč, 9. Tech Fluency.

Na kraju sesije smo svi ustali i zaigrali uz dobar ritam, vođeni njenim primerom.

Kada sam joj posle prezentacije prišla da joj kažem koliko je bila odlična i korisna, iskreno se zahvalila i rekla da joj mnogo znači fidbek. Rekla mi je da nam uopšte nije korisno da život doživljavamo preozbiljno. Ja sam se tu lako složila. A i ovaj tekst je primer da živim upravo taj princip.

Andre Kuipers – Holandski astronaut nam je dozvolio da pogledamo zemlju iz jedne druge perspektive, iz praznog, otvorenog prostranstva, dalekog, a opet svuda oko nas, svemira i mene je uspešno umirio. Gledajući slike pripreme, pakovanja, smeštaja i obitovanja u tesnoj konzervi koja lebdi oko zemlje svemiru, doneo mi je prilično prizemnu, optimističnu perspektivu i dodatnu zahvalnost za posao koji radim. Uživala sam u svakoj slici i pomisli koliko hrabrih ljudi postoji na ovoj planeti da iskorače preko granica poznatog. Divim im se i uživam što mi je ta sesija omogućila uvide koliko smo svi povezani i okupljeni na toj lopti koja se neprekidno vrti, u nekom praznom i velikom prostranstvu. I baš je zanimljivo da u tom pokretu, na toj lopti, uporno tragamo za sigurnošću i stabilnošću. Baš, malo, za razmišljanje…

Alex Staniforth – Mental health & Care in our communities, govorio je o značaju povezivanja sa drugima i slobodi da biramo šta ćemo uraditi sa sopstvenim životom. Izbor uvek postoji da se zatvorimo i izolujemo, ali možemo i birati za sebe ono šta nam je korisnije. Povezivanje sa drugima, ali i sa prirodom, bio je lek za Aleksa i za mnoge druge kojima je mentalno zdravlje ugroženo.

Izneo je podatke da 1 od 5 radnika u (20%) u UK, odlazi na bolovanje zbog lošeg mentalnog zdravlja, a koje je prouzrokovano pritiskom ili stresom u prethodnoj godini. Kod nas se još uvek ne govori onoliko koliko bi trebalo o mentalnom zdravlju i stanju duha na radnom mestu.

Nažalost toliko se često u koučingu suočavamo upravo sa izgaranjem ljudi, neotpornošću menadžera na svim nivoima zbog nerealnih ciljeva i stalne potrebe da se uradi više, bolje, uspešnije…

Možda onaj princip da život ipak shvatamo preozbiljno ovde može da napravi neki poen.

Njegovih pet principa do Blagostanja su: Povezivanje, Aktivnost, Zapisivanje, Učenje, Pružanje ( ili Davanje );

Alex kaže: “Ne moraš da znaš sve korake… moraš samo da kreneš i pronađeš način”.

Način na koji je on savladavao svoju tremu u javnom nastupu, podsetio me je na moj put da savladam ono što me je najviše plašilo. Sa sesije sam otišla sa uvidom da nam hrabrost, da se suočimo sa onim što nas plaši, otvara milion puteva.

A o tome drugi put, jer mora i Slađa nešto da kaže.  

Pozdrav iz Breakout Rooms-a/Zoom-a EMCC konferencije 2024!

Nije ovo prva online EMCC godišnja konferencija na kojoj učestvujem: prva je bila ona 2020. godine kada smo svi prisustvovali online ( iz poznatnih razloga pandemije ).

Ova je bila bolja. Organizatori su relativno kasno objavili da će konferenciji moći da se prisustvuje i online. Bilo je to pravo rešenje za nas 30-ak, koji smo na taj način učestovali. Da nije bilo te opcije, zbog pomeranja objavljenog datuma održavanja, verujem nisam jedina koja bi ovogodišnju EMCC konferenciju propustila.

Šta je (sve) bilo dobro u online učešću?

Konferencija je sadržala izlaganje predavača koji su imali po 2 (dva) sata vremena za izlaganje, rad u grupama i diskusiju. To se razlikovalo od onoga što smo imali ranije; glavni govornik na početku dana, a onda sesije u vidu predavanja, demonstracija, diskusija i to nekoliko njih u isto vreme. Uvek je bilo izazovno odabrati na koju od ponuđenih sesija ići: sada nije bilo te dileme.

Tokom ukupno tih 7 (sedam) predavanja bila sam u više od 7 (sedam) različitih grupa/Breakout Rooms, što je bilo fantastično. Primetila sam da su ljudi u sali sedeli za istim stolovima tokom celog dana, tako da je podela u grupe online tokom rada bila češća, a time i veća mogućnost da upoznam više ljudi.

Sve vreme smo praktično bili u velikoj sali, nismo samo fizički bili tamo. Naši komentari, pitanja, zaključci diskusija naših grupa sve su to prenosili moderatori, koje je EMCC odlično organizovao.

Jedini nedostatak je što nismo sreli ljude koji su učestovali na licu mesta. Postoji rešenje i za to: da se ljudi koji su uživo na konferenciji takođe, po želji, online uključe u Breakout rooms. ili da se odredi neko vreme za Networking svih učesnika.

Mogućnost je i da naši hologrami budu u sali.  To je svakako budućnost EMCC konferencija. 

Šta je (sve) bilo zanimljivo od tema?

Šta imaju zajedničko jedan astronaut, jedna načelnica saobraćajne policije i jedan planinar?

Jedan astronaut, jedna načelnica saobraćajne policije i jedan planinar imaju zajedničko učešće na EMCC konferenciji 2024 godine!   KEYNOTE SPEAKERS (emccconference.org)

Program konferencije možete videti ovde: EMCC2024-Final-Programme.pdf (emccconference.org)

Liderstvo i AI su teme kojima sam prezasićena. Tako da mi ni izlagači nisu bili korisni ni zanimljivi, pa o njima neću pisati. 

Peju Adebaho koja je govorila o radnoj snazi budućnosti oduševila me je zapravo ličnim primerom, ne podacima koje je iznosila. Njena karijera je jako zanimljiva; između dva kontinenta i dva sveta, radila je svašta. Pre svega zahvaljujući studijama tehnologije/hemije koje je završila. Nakon pauze, vratila se u Britaniju i zahvaljujući mreži ljudi koju ima, sada ponovo radi, i to kao CEO jedne kompanije. Ta njena zanimljiva i snažna, lična i profesionalna priča je zapravo priča o budućnosti radne snage.

Astronaut André Kuipers. Na nas koji smo učestovali online ovo predavanje ostavilo je najjači utisak. Izbacilo nas je iz naše coaching orbite i omogućilo nam da stvari vidimo iz druge perspektive. Prikladno i nazivu Konferencije „Critical Issues, Challenging Perspectives“ ( koji logički možda baš i nema skroz smisla ).

Oduševilo me je što je astronaut na početku predavanja pomenio ime: Konstantin Tsiolkovsky. Bio je to ruski naučnik zahvaljujući čijim formulama je bukvalno čovečanstvo otišlo u svemir.  Njegova života priča jako je zanimljiva i mislim da je poučno da je znamo.

Glavna načelnica britanske saobraćajne policije Lucy D’Orsi. Ovo je bilo jako zanimljivo predavanje. Načelnica policije neodoljivo me podsetila na njenu „koleginicu“ iz britanske detektivske serije „Lewis“.  Ako se iz te serije  sećate  Chief Superintendent Jean Innocent, onda je to kao da ste slušali Lucy D’Orsi.  Bogata liderska priča, sa puno zanimljivih detalja. Moj glavni utisak je zapravo to koliko je jedna žena, prva na toj poziciji u istoriji britanske policije, promenila stvari u policiji, obraćanjem pažnje na detalje, orijentacijom na ljude, brigom i transparentnošću. Ona smatra da je jako važno komunicirati sa javnošću redovno, tako da je podsetila da možemo da je pratimo na društvenoj mreži Instagram: Lucy D’Orsi CVO QPM (@btpchief) • Instagram photos and videos

Planinar Alex Staniforth. Priča o prkosnoj moći ljudske prirode, da iskoristim izraz iz logoterapije, i još jedna drugačija perspektiva. Alex, vrlo mlad čovek, uspeo je da se izdigne iz mnogo neprijatnih situacija u životu i da napravi sjajne projekte sa svojim mentorom. Govorio je o tome koliko mu je ta podrška značila.

Opšti utisci

Najpre, bilo je problema prvog dana sa pristupom, tako da sam propustila uvodno predavanje. Tehnička podrška bila je jednostavno loša. Verujem da ćemo dobiti snimke sesija koje smo iz razloga loše podrške propustili.

Starost. Glavni utisak je da su ljudi na konferenciji skoro svi bili 50+. Ranije dok sam odlazila na konferencije, počevši od 2008. godine, uvek sam bila među najmlađima. Skoro da je slično sada? Možemo to da tumačimo na različite načine, ostavljam to čitaocima. ( Zanimljiva činjenica: čitala sam ovih dana članak u Forbes magazinu, pogledam ko je autorka: piše da je coach, od svoje 14-e godine! ).

Prenaglašavanje naše uloge. Volela bih da na konferenciju pozovemo jednom nekoga ko nije, da tako kažem „na našoj strani“. Skoro sam pročitala knjigu “Stand Firm: Resisting the Self-Improvement Craze”, autor je Svend Brinkmann, profesor psihologije na Aalborg Univerzitetu u Danaskoj. Bilo bi zaista dobro da čujemo nekog poput njega; moja supervizorka se takođe slaže da nam trebaju totalno drugačiji pogledi. 

( Jedan od kritičara coaching „sveta“ bio je  pokojni Sir John Whitmore Iako je jedan od pionira u coaching-u i jedan od 5 osnivača EMCC-a, Whitmore je kritikovao industriju zbog komercijalizacije i gubitka fokusa na autentični razvoj klijenata ).

Supervizija. Nedostajalo mi je i to što nije bilo priče o superviziji. A EMCC Konferencija jeste mesto da što više govorimo o tome koliko je redovna supervizija važna.

Za mene je učešće online podjednako kvalitetno. Nedostajalo mi je da zagrlim mnogo dragih ljudi koji su prisustvovali uživo, a koje je Tanja srela i ljubazno mi slala pozdrave i fotografije.

Generalno utisci su jako pozitivni. Moja dugogodišnja supervizorka ume da kaže da se stvari u coaching svetu ne menjaju tako brzo da bismo morali da idemo na Konferenciju svake godine – što se tiče učenja; što se tiče susreta, zagrljaja sa kolegama i prijateljima i novih veza, svakako da.

Od 2008. godine kada sam prvi put bila na EMCC konferenciji i kada je to bio praktično jedini događaj koji smo imali na raspolaganju sada imamo toliko drugih mogućnosti koje nam daje EMCC: mentorske i sve druge konferencije, godišnji General Provider Summit, i svi drugi događaji…

Završiću pričom. Često me oduševljenje učesnika na Konferenciji, priča u prazno, tortura pozitivnim razmišljanjem, a naročito vežbe disanja učine pomalo nezadovoljnom na našim konferencijama.

A onda sam u pauzi između sesija prošetala selom veselim u našem parčetu Severne Bačke u kome smo boravili za vreme Konferencije; sve komšije koje sam srela bile su bolesne, tužne i očajne. Jagodica na šlag od torte bio je prodavac u lokalnoj prodavnici, čovek koji uvek predviđa najveće katastrofe koje jedan obični ljudski mozak ne može ni da zamisli. 

Uzela sam vodu koju sam došla da kupim i zaputila se kući.

Pomislim: da se ja vratim sada na Konferenciju, u onu košnicu (pre)pozitivnog razmišljanja, tamo je ipak lepše.

Autorke teksta:

Tatjana Dragosavac, učesnica EMCC konferencije i

Slađana Milošević

Učesnica EMCC konferencije online, 2024. godine

Stavovi izneti u tekstu predstavljaju stavove autora i ne moraju nužno biti stavovi EMCC Srbije i EMCC Global