Ponekad se ideje rode tamo gde ih najmanje očekujemo – u razmeni komentara na društvenim mrežama, u ritmu prirode, u spontanosti saradnje. Ovo je priča o jednoj takvoj ideji koja se iznenada otisnula iz digitalnog prostora i, bez žurbe ali sa radoznalošću, nastavila da se razvija kroz asinhronu razmenu misli – nekad iz šume Jastrepca, nekad kroz tišinu samostalnog pisanja – kao zajednička refleksija u koju smo svesno uključili prirodu, gotovo kao trećeg koautora.
Kako počinje ova priča tj. možda neki nov način izražavanja:
Goran:
Nisam ranije radio na ovakav način.
Bez čvrstog plana, bez unapred definisanih uloga, bez pretvaranja da znamo krajnji cilj.
Samo jedan sastanak.
Jedna dobra ideja.
I odluka da pustimo da se razvija – korak po korak, pitanje po pitanje.
Koleginica Adrijana je predložila: hajde da napišemo zajednički tekst o refleksiji, tišini, prirodi, i onome što se u čoveku pokrene kad na trenutak zaista zastane.
Kliknulo je.
U tom trenutku sam znao: ovo je prostor u kojem želim da budem.
Ne kao kouč. Ne kao neko ko “zna” ili “vodi”.
Nego kao čovek.
Kao neko ko svakog dana uči da osluškuje – i druge, i sebe.
Kao neko kome priroda nije beg, već ogledalo.
Kao neko ko veruje da se prave stvari dešavaju kada dozvolimo da se dese – lagano, nenasilno, ali duboko.
Tako je nastala ova razmena.
Četiri pitanja. Četiri odgovora.
Jedno zajedničko putovanje i iskustvo koje oplemenjuje.
Adrijana:
Ideja se javila podstaknuta našim postovima/komentarima na LinkedInu. Imala sam za Gorana jedan (za moje pojmove nedovoljno jasno definisan :)) predlog: “Hajde da napišemo nešto zajedno za blog EMCC Srbija”. I proces je dalje nekako sam tekao: kratak razgovor u ponedeljak, razmena ideja, zatim jedan google doc, potpuno asinhroni pristup, identifikovanje nekoliko pitanja na koja želimo zajedno da odgovaramo. Efikasno, inspirativno. Za mene svakako ulazak u nešto nepoznato, jer sem što smo članovi iste zajednice koučeva i volonteri u fasilitaciji 5DC Adria, do sada nismo sarađivali.
Moji odgovori na naša zajednička pitanja krenuli su da se oblikuju u nedelju prepodne, na jednoj klupi na Jastrepcu, old school stil – olovka i sveščica koju nosim sa sobom. Imala sam potrebu da se prepustim inspiraciji baš u prirodi. I da vidim šta će iz celog ovog procesa izaći. Iz tog osluškivanja sebe, saradnika, procesa.
Kad pomislimo na refleksiju/reflektivnu praksu i prirodu – šta nam prvo pada na pamet?
Goran:
Za mene, to nije teorija, ni tehnika. Nije vežba na papiru. To je slika jednog mesta.
Mesto gde se spajaju horizonti. Gde pogled ima prostora da se protegne.
Gde se nalazi klupa – možda drvena, možda kamenita – nije bitno, jer ono što je važno jeste osećaj.
Osećaj da se u tom trenutku sve staloži.
Mirisi zemlje i drveća, toplina sunca ili hladan dah vetra, svetlo koje se igra i pravi senke.
I u tom spoju spoljnog i unutrašnjeg sveta stvara se unutrašnja tišina, nešto se u meni smiri.
Energija se ne rasipa – ona se sabira.
Dete u meni diše punim plućima. Ima prostora. Ima pravo da bude.
To je za mene refleksija – susret sa sobom u prostoru koji ne traži ništa, i nudi sve.
Priroda tada nije samo ambijent. Ona je učitelj. Ogledalo. Partner u tišini dijaloga.
Adrijana:
Mir, sloboda da se misli.
Samoća, ne kao usamljenost, nego ona samoća koja prija – vreme sa sobom.
Tok, ciklusi, smenjivanje, promene i prolaznost.
U isto vreme prisutnost i važnost trenutka.
Uživanje. Ali i iskustvo uopšte. Svesnost.
Kako reflektivna praksa oblikuje način na koji mislimo, osećamo i rastemo – i zašto nam je lično postala važna?
Goran:
Za mene, reflektivna praksa nije luksuz. To je prostor za disanje.
Doslovno i simbolično – kao da udahnem više kiseonika.
I odjednom… počinjem jasnije da vidim.
Puzzle koje su do juče bile rasute, bez reda i smisla, sada dobijaju konture.
Lakše ih slažem.
Ne zato što je život postao jednostavniji – već zato što ja postajem prisutniji.
U tim trenucima čujem jedan tihi, jedan od mojih mnogih “ja” glasova, koji kaže:
„Lagano. Sve je u redu. Seti se… Dozvoli da se desi. U svom naj obliku – za sve, pa samim tim i za tebe.“
Refleksija me podseća da svaka karika ima svoju vrednost.
Čak i ona koja deluje najslabije.
Možda baš ona nosi ključ.
Ali ne kroz pritisak da bude „jača“ – već kroz dozvolu da bude.
Da postoji, da ima prostor, da je važna.
Zato je reflektivna praksa meni važna.
Ne kao alat za popravku, već kao prostor za integraciju.
Adrijana:
Verujem da nisam jedina u osećaju da sam često na autopilotu. Reflektivna praksa mi donosi osećaj neke svrhe, kao i namere; osećaj da sam neko ko donosi odluke i da su te odluke u skladu sa tom pomenutom svrhom. Često razmišljam o ovim temama u poslednje vreme i nedavno sam u tekstu koji sam pisala postavljala sebi i kolegama/koleginicama pitanja: Koliko mi kao koučevi (uključujući i druge pomažuće profesije) zaista praktikujemo ono u čemu podržavamo druge? Koliko smo primer drugima u pauziranju, pogledu u sebe, prisutnosti?
Reflektivna praksa mi pomaže da se pogledam u ogledalo, zagledam u taj odraz, preispitam neke potencijalne predrasude, da popričam sa sobom o pravcima u kojima želim da se razvijam kao osoba i kao profesionalac. S jedne strane osećam da su ove aktivnosti nešto što svako duguje sebi, ali i drugima iz ugla etike. Dodatno, važno mi je da se moja reflektivna prakse ne pretvori u ček listu, nešto što štikliram kao obavezu, već tražim načine da je osvežim, unesem neki kreativni element. I u tome mi je priroda jedan od najboljih saveznika.
Šta možemo otkriti u prostoru kada nemamo odmah odgovore na postavljena pitanja, kada čujemo samo cvrkut ptica ili šuštanje lišća?
Goran:
Ponekad su pitanja glasna, a odgovori tihi.
I upravo tada — u toj tišini — nešto počne da se menja.
沈黙は金 – CHINMOKU WA KIN
“Tišina je zlato.”
Reči imaju moć.
Ali i njihov izostanak ume da govori – ponekad snažnije nego što bismo želeli ili očekivali.
Za mene, tišina nije praznina.
U njoj nalazim prostor da se uzburkanost u meni slegne.
Da se čula izoštre.
Da stvarnost postane jasnija, a pitanja koja su me opterećivala – kao da sama pronađu svoje mesto.
Ne dobijem uvek odgovor. Ali dobijem uvid. Dobijem mir. I to je ponekad vrednije od svega, Snaga mira uvek pobeđuje snagu nemira, rekao bih.
Tišina nije kraj dijaloga – ona je njegov najdublji deo.
U njoj se ne gubim, već pronalazim. I tada pronalazim put i krčim ga kroz momenat koji zovemo život.
Adrijana:
Preteško je ako si (kao ja :)) neko ko želi odgovore odmah i sad, smernice. Ako ti je potrebna struktura i jasan plan. Čini mi se da mi je priroda odlična učiteljica koja predaje predmet: spontanost. Ili: prepuštanje. Poziva me na eksperimente. Do kojih učenja dolazimo kada neko vreme samo sedimo sa važim pitanjima. Često se, kao i potreba za baš ovakvim zajedničkim izražavanjem, iz tog prepuštanja rađaju najzanimljivije i ponekad najvrednije ideje.
Jedan susret sa prirodom koji nam je ostavio trag – trenutak u kojem se u nama formiralo novo pitanje ili odluka
Goran:
Setio sam se jednog susreta s prirodom…
Nije bilo egzotično, daleko, niti nešto posebno.
Posebno je bilo po onome što se u meni tada otvorilo.
Bio je to dan kada sam zastao – zaista zastao.
Bez dnevnog reda, bez odgovora, bez potrebe da pomognem, rešim, budem tu za nekog drugog.
I baš tada se dogodio uvid.
Shvatio sam da sam u postavci svojih ciljeva zapisao:
„Pomažem ljudima da ostvare svoje snove.“
Baš sam bio ponosan na sebe kako sam ga formulisao davnih godina. Predivno, zar ne?
Ali… gde sam u toj rečenici ja?
U toj tišini, u tom pogledu prema nebu ili horizontu,
kao da sam po prvi put udahnuo punim plućima.
Kao da sam se setio da i ja imam snove.
I da ih godinama preskačem – u ime „važnijih“, „potrebnijih“, „hitnijih“.
U meni se tada pojavilo pitanje koje nisam mogao da ignorišem:
„Zašto su ti drugi važniji? Gde si stavio sebe? Koje je tvoje mesto sebi – u svom životu?“
Od tog trenutka, sve se promenilo. Ne preko noći. Ne uz fanfare.
Ali počelo je jedno novo putovanje.
Krčenje staze. Koračanje unazad ka sebi – da bih mogao zdravije i iskrenije ići napred.
Adrijana:
Možda je ovo što sledi neočekivan odgovor, ali je nešto što mi je palo prvo na pamet kad sam mislila o pitanju. Neko sam ko voli sunce, svetlost, odmor u ljuljašci zavezanoj između dva stabla bora. Idealno pored neke rečice/potoka. Trenutak o kom pišem desio se u periodu kada sam čitala knjigu “Sanjaj lepe snove” (u originalu: “Nothing much happens”) koja govori o usporavanju i uživanju u trenutku.
Trenutak je na mojoj terasi. To je terasa stana koja gleda na neko drveće i okolne zgrade. Na njoj jeste zasađena lavanda, imam lejzi beg, klupicu sa cvetnim jastučićima, simpatične lampione. A svakako je daleko od doživljaja u šumi, na planini. Bila sam sama u stanu. Počela je kiša. Sedela sam na terasi sa otvorenim porodičnim sladoledom ispred sebe. I neverovatno je kako kišno veče, na terasi u gradu, može da donese toliko opuštenosti i uživanja u svim čulima.
Miris, pogled i zvuk te kiše poručili su mi svašta tad. Da ne mora da se ode daleko, da ne mora da se traži poseban ugođaj. Da i kad nema sunca može da bude lepo. Sad i ove, kad se pusti potreba za kontrolom i uživa u nečemu tako (ne)običnom kao što je jedno kišno aprilsko veče.
Misli kojima zaokružujemo svoj reflektivni izraz ovog majskog vikenda:
Goran:
Možda nećemo uvek imati vreme da odemo u prirodu. Samo možemo uvek dozvoliti prirodi da dođe kod nas.
Da udahnemo punije. Da usporimo pogled. Da zastanemo.
Da slušamo, ne samo šta je sledeći korak, već i ko hoda tim putem.
Refleksija nije samo mentalni proces – to je unutrašnji pejzaž.
Mesto gde priroda i mi prestajemo da budemo odvojeni.
U tom prostoru, pitanja više ne traže instant-odgovore.
Ona nas pozivaju da budemo prisutni.
Da osetimo kako nas tišina ne gasi – već osnažuje.
Kako nas smirenost ne usporava – već usmerava.
Kako snaga ne dolazi iz žurbe – već iz ukorenjenosti.
I zato, sledeći put kad te priroda pozove, nemoj ići da „pobegneš“ iz svakodnevice.
Idi da se vratiš sebi.
Možda baš tamo, na klupi kraj horizonta, čeka tvoje sledeće pitanje.
A možda i odgovor. Možda ni jedno, ni drugo.
U svakom slučaju – bićeš tiši. A samim tim – bliži.
Adrijana:
Hm. Sedim na onoj istoj terasi (koju pominjem iznad) dok pišem ovo. Čujem vrapce i ima sunca. Gledam svoje beleške i mozgam. Prvo sam unosila svoje odgovore, pa čitala šta je Goran sve napisao. Zanimljivo je da u telefonu imam baš fotografiju klupe od jutros, nalik onoj koju Goran pominje. I imam osećaj da treba ostaviti sve kako jeste. Bez editovanja, bez cenzure.
Mislim i o knjizi koju sam juče zatvorila i koja me je inspirisala poslednjih nedelja, možda i doprinela da neki odgovori budu baš ovakvi. Lepota u liderstvu i koučingu (original: Beauty in leadership and coaching – Peter Hawkins).
I ono čime bih volela da zaokružimo ovu razmenu je želja da nastavimo da tragamo za lepotom, u sebi, oko sebe, u odnosima sa drugima, u odnosu prema prirodi. Moja svesna odluka proizašla iz reflektivne prakse je da ću nastaviti da tražim inspiraciju, razmenjujem, eksperimentišem sa različitim kreativnim pristupima.
Eksperiment o kome ste čitali mi je baš prijao, već imam ideje za sledeći, a neću kriti oduševljenje ako saznam da smo Goran i ja podstakli još nekog na nešto slično, ili potpuno novo i drugačije. 🙂
Poziv zajednici EMCC Srbija
Pozivamo vas da pokrenete neki svoj mali eksperiment – bilo da je to šetnja s pitanjem u džepu, pisanje dnevnika u parku, audio snimak toka misli ili zajedničko pisanje s nekim iz zajednice.
Ako poželite da podelite šta je u vama pokrenuto – pišite, javite se, uključite se. Možda baš vaše reči budu sledeći poziv nekome drugom da zastane.
U ovom tekstu učestvovala su četiri glasa:
Adrijana i Goran kao autori.
Priroda kao neizostavni saputnik u našoj refleksiji.
I jedan digitalni pomagač – ChatGPT – koji je dao poneku sugestiju za uvod i zaključak.
Autori:
Adrijana Milosavljević, EMCC Senior Practitioner, ESIA, ICF MCC, ACTC
Goran Baković, Predsednik Nadzornog odbora EMCC Srbije
Stavovi izneti u tekstu predstavljaju stavove autora i ne moraju nužno biti stavovi EMCC Srbije i EMCC Global
