Zamislimo firmu po imenu „Potiskivanje Solutions“, mesto gde menadžeri prenose frustracije na ostale članove tima, zaposleni to nadoknađuju ogovaranjem uprave, a onaj jedan kolega, poznat svima, opet reaguje burno čim čuje reč feedback. Deluje poznato? Naravno da da. Svaka kancelarija ima svoj mali teatar odbrambenih mehanizama, u kojem svi igraju određenu ulogu, da bi preživeli stres, nesigurnost i sopstvenu anksioznost.
O mehanizmima odbrane, od vremena Frojda pa do danas, napisano je mnogo, toliko da se čini kao da svako od nas zna kada i koje mehanizme koristi u različitim situacijama. Ipak, stvarnost je nešto složenija.Mehanizmi odbrane su strategije koje nesvesno koristimo da bismo se zaštitili od anksioznosti i ublažili bol koju život neminovno donosi. Kroz njih često iskrivljujemo stvarnost, ne zato što želimo da se zavaravamo, već zato što nam takva, izmenjena slika ponekad pomaže da lakše izdržimo ono što nas opterećuje.
Sukobi između Super ega i Id-a su koren potrebe za ovim mehanizmima. Super ego nas vuče ka idealima, moralnim vrednostima i osećanju dužnosti, dok nas Id pokreće ka zadovoljstvu, impulsima i sirovim nagonima. Mehanizmi odbrane nastaju upravo kao pokušaj Ega da pronađe ravnotežu između ta dva unutrašnja zahteva.
Ovi obrasci nisu prisutni samo u privatnim odnosima; u porodici, partnerstvu ili prijateljstvu, već i u profesionalnom okruženju. Na poslu ih možemo prepoznati u različitim oblicima: kroz humor, pasivno-agresivno ponašanje,ili odlaganje obaveza. Neki od njih su očigledni, dok su drugi suptilniji, ponavljaju se iznova i iznova, a mi često ne razumemo zbog čega.
Da bismo razumeli koje to mehanizme odbrane ljudi najčešće koriste na poslu, vratićemo se našoj firmi “Potiskivanje Solutions” i opisaćemo nekoliko različitih situacija koje se odigravaju gotovo na dnevnom nivou.
Marko je došao u firmu kao mlad ali iskusan menadžer čiji su prethodni nadređeni imali samo reči hvale. U firmi je već dve godine. Marko je talentovan, sposoban ali pomalo stidljiv i nesiguran. Na poslednjem razgovoru sa direktorom kancelarije o daljem razvoju karijere nije spomenuo želju za napredovanjem i unapređenjem iako je njegov nadređeni to implicitno pomenuo nekoliko puta. Razlog ovome je što Marko koristi mehanizam odbrane koji nazivamo poricanje ( negacija), kada nesvesno odbacujemo svoje misli, želje i potrebe koje doživljavamo kao neprihvatljive.
Dušan radi u firmi već skoro 10 godina. Za to vreme,kompletni menadžment se menjao nekoliko puta. Ipak Dušan ostaje tu gde jeste. Problem se javio kada je pre 6 meseci dobio novog nadređenog koji mu iz dana u dan sve više „ide na živce”. Na njihovim 1:1 nedeljnim sastancima menadžer gotovo stalno nalazi zamerke na njegov performans kao i odnos sa ostalim članovima tima. I Dušan je ljut. Mnogo je ljut. Ali, umesto da ljutnju koju oseća iskaže svom nadređenom, i razreši konflikt koji ima sa njim, on koristi mehanizam odbrane koji nazivamo pomeranje, i svoju ljutnju i nezadovoljstvo prebacuje na člana tima sa kojim je do skoro bio u dobrim odnosima. Pomeranje je preusmeravanje misli, osećanja i nagona sa jednog predmeta ili osobe na drugu osobu ili predmet.
Aleksandra voli svoj tim, ljude sa kojima radi i uspešno ih vodi već dve godine. Osim nje koja je lider, još desetoro kolega bavi se prodajom i zahvaljući Aleksandri i njihovom timskom radu, ostvaruju sjajne rezultate. Međutim, Aleksandra saznaje da će morati da otpusti čak troje ljudi iz tima zbog slabije finansijske godine i rebalansa budžeta. Sa sastanka na kom joj je to saopšteno izašla je smireno i sela za svoj kompjuter. Počela je da pravi planove kako će da izvrši preraspodelu posla i da pravi strategiju za sledeći kvartal.Ona koristi mehanizam odbrane koji nazivamo intelektualizacija; pomoću logike i razuma želi da se zaštiti od suočavanja sa spoljnjom realnošću; sa mislima, željama i emocijama koje ta nova realnost izaziva.
Dušanov menadžer, kog smo maločas pominjali, a zove se Milan,nestrpljivo čeka svaki sastanak sa Dušanom i sprema se detaljno za njihov razgovor. U Dušanu vidi izvor neuspeha tima, smatra da je neorganizovan i neupozdan, da gotovo nikad ne ispoštuje rokove i da loše komunicira sa ostatkom tima, iako takav feedback nije dobio od ostalih kolega u timu. U stvarnosti, on je taj kog često opominju, zaboravlja ponekad i sastanke sa klijentima i ima problem sa planiranjem vremena i organizacijom. Milan, projektuje svoje probleme odnosno propuste u radu na Dušana, umesto da ih prizna. On koristi mehanizam odbrane koji nazivamo projekcija; odbacuje delove sebe, neka svoja ponašanja, misli, želje i pripisuje ih drugome. Jer ono što najteže prihvatamo kod sebe, najlakše primećujemo kod drugog.
Maja je tek počela da radi u firmi. Ona je vrlo stidljiva i obazriva u svom ponašanju. Čula je od ostalih kolega da je njen menadžer Luka sušta suprotnost, vrlo je srčan i nagao, ali Maja veruje da će se snaći. Jednog dana, Luka je uleteo u kancelariju i ljutito pozvao Maju da uđe i razgovaraju. Više od pola sata je nabrajao sve propuste u njenom radu i kako to utiče na ostatak tima, ali i na samu kompaniju. Maja se rastužila i izašla je posramljeno iz njegove kancelarije. Shvativši da je preterao, Luka je sutradan došao u kancelariju i Maji doneo kafu sa porukicom izvinjenja zbog svog prethodnog ponašanja. Luka koristi mehanizam odbrane koji nazivamo poništavanje, a koji pretpostavlja da će nešto neprihvatljivo i već urađeno,poništiti delovanjem u suprotnom smeru.
Nadja je takodje Dušanova koleginica. Njih dvoje se poznaju već dugo, i uspešno su sarađivali na različitim projektima. Ipak, od kad je Milan postao Dušanov nadređeni, Nadja je redovno na „Dušanovom tapetu”. On se ponaša kao da je ljut na nju, i neprestano nalazi zamerke u njenom radu. Iako je Nadja frustrirana njegovim ponašanjem, ona je tu energiju preusmerila na poboljšanje organizacionog aspekta projekta na kom trenutno rade. Sva njena kreativnost i znanje odlaze na to kako će što efektnije i brže da završe projekat na kom rade. Nadja koristi sublimaciju, zreli mehanizam odbrane koji preusmerava neprihvatljive nagone, misli i emocije u prihvatljive.
Jelena je takođe deo Lukinog tima i on joj je nadređen. Jelena je donekle navikla na njegove ispade, i svaki put kada dobije kafu i ceduljicu, zbija šale na račun Luke ali i ostatka tima. Zbog toga je ostali članovi tima vole, i rado provode pauze upravo sa njom. Jelena koristi humor kao mehanizam odbrane koji joj pomaže da se oslobodi prekomerenih neprijatnih emocija i „da sebi oduška”. Treba napomenuti da iako humor spada u zrelije mehanizme odbrane postoje različite teorije koje ga svrstaju u ponašanja karakteristična za otpor u radu, o čemu će biti reči nekom sledećom prilikom.
Kristina je deo Markovog tima. Ona radi na administrativnoj poziciji, iako je završila likovnu akademiju. Kristini je neophodan ovaj posao, i na pitanje kako joj je na poslu, ona najčešće odgovara da voli ono što radi i da je zadovoljna. U stvarnosti, Kristina koristi svaki slobodan trenutak da fantazira o otvaranju svog ateljea, o tome kako će biti uspešna slikarka čije su slike i na glasu i na ceni, daleko od ove firme koja guši njenu kreativnost. Ona koristi mehanizam odbrane koji nazivamo fantaziranje, a koji joj pomaže da se oslobodi osećaja nemoći i stresa.
U firmi „Potiskivanje Solutions“ mehanizmi odbrane vladaju kancelarijom jednako kao i kafa i e-mailovi. Svesnost o sopstvenim odbrambenim mehanizmima nije samo psihološka vežba, to je ključ za zdraviji tim, manje drame i više produktivnosti.
Autor teksta: Jovana Stojković
Stavovi izneti u tekstu predstavljaju stavove autora i ne moraju nužno biti stavovi EMCC Srbije i EMCC Global
