Kako ostajemo u kontaktu sa sobom dok pratimo standarde?
“Svet u kom živimo poziva da preispitamo našu zajedničku ulogu i odgovornost u načinu na koji radimo i razvijamo se kao zajednica. Šta je vreme da ostavimo iza sebe, a šta da zadržimo i negujemo? Kako se prilagođavamo promenama koje se odvijaju oko nas i kako sazrevamo, kao pojedinci i kao profesionalna zajednica?”
Od sredine oktobra 2024. godine uključena sam u rad Centra za izvrsnost za kontinuirani lični i profesionalni razvoj (CPPD CfE) u okviru EMCC Globala. Fokus našeg rada bila je razmena i refleksija kroz okvir Pet dimenzija zrelosti (Five Maturities) Dejvida Drejka (Dr David Drake), kao i kreiranje dokumenta koji poziva kolege i koleginice da zastanu i promisle o tome kako sazreva naša praksa, i kako sazrevamo mi kao pojedinci unutar nje.
Jedna od glavnih tema našeg rada bila su pitanja o tome koje tenzije nosimo sa sobom u radu, koja pitanja sebi postavljamo kao praktičari i kako balansiramo između različitih zahteva, očekivanja i sopstvenih vrednosti. Taj reflektivni prostor bio je prostor u kome smo svi mi u timu učili da ostanemo sa pitanjima. Upravo zato su poverenje i ranjivost postali ključni elementi ovog procesa. Samo kroz njih bilo je moguće stvoriti dovoljno siguran prostor u kom možemo da se dotaknemo i onih osećanja i tenzija koje nisu uvek prijatne, ali jesu važne i razvojne.
Za mene lično, sam proces i moje učešće u njemu bili su ispunjeni brojnim unutrašnjim pitanjima. Koliko vremena je potrebno posvetiti refleksiji pre nego što se okrenemo očekivanom rezultatu? Kako se odnosimo prema rokovima na koje smo se obavezali? Na koji način sve to utiče na mene i moj način rada?
Dolazim iz korporativnog okruženja, sa godinama iskustva u postavljanju ciljeva, izveštavanju, poštovanju hijerarhije i autoriteta. U tom kontekstu često sam se pitala da li umem da pustim, da verujem procesu i ne tražim odmah jasno definisan ishod. Pitala sam se i da li sam ja uopšte timski igrač na način na koji je to ovde bilo potrebno. Otvarala su mi se i pitanja o ličnim granicama i prisutnosti u grupi. Koliko sam spremna da zadržim za sebe ono što me „žulja“, a kada i kako unosim svoje ideje u zajednički prostor? Koliko prostora zauzimam u grupnim susretima, i kako balansiram između doprinosa, slušanja i povlačenja?
Istovremeno, osećala sam snažnu potrebu da uvide i učenja iz tog prostora na neki način iznesem van tima i podelim sa širom zajednicom. Zato sam koristila svaku priliku da pišem, crtam, razmenjujem i razmišljam naglas, kao način da integrišem ono što mi je u tom procesu bilo važno.
Danas mogu da podelim da su rezultati našeg zajedničkog rada dostupni zajednici, jedan vebinar održan u julu 2025. godine i reflektivni dokument „Hodnici refleksije“.
Ovaj dokument poziva na promišljanje o tome šta znači napraviti iskorak iz „čekiranja kućica“ ka fleksibilnijem pristupu zasnovanom na partnerstvu i celovitom sagledavanju osobe. Poziva nas da dublje istražujemo kako zaista rastemo, ostajući povezani sa sopstvenom svrhom, kao i da negujemo reflektivne i refleksivne prakse. Centralna metafora dokumenta su hodnici, opisani kao „prostori između“ (liminal spaces), prelazna stanja u kojima više nismo ono što smo bili, a još uvek nismo ono što ćemo postati. To su prostori neizvesnosti i nelagode, ali i prostori sa snažnim transformativnim potencijalom.
Zaronite li dublje u sadržaj, naići ćete na četiri ključne tenzije koje smo kao tim identifikovali i istraživali.
Prva se odnosi na odnos između propisane i integrativne prakse.
Gde se oslanjamo na metode i standarde, a gde unosimo ličnu procenu i iskustvo?
Šta primećujemo kada izađemo iz rigidnog okvira i kako istovremeno držimo prostor za strukturu i intuiciju?
Druga tenzija tiče se neutralnosti i lične odgovornosti i delovanja.
Kada biramo da ostanemo neutralni, a kada svesno zauzimamo stav?
Kako naše vrednosti oblikuju našu poziciju u etičkim dilemama i tenzijama u odnosima sa drugima, i gde se kolebamo između toga da progovorimo ili da ostanemo u tišini?
Treća tenzija otvara pitanje izolovane ekspertize i integrativnih pristupa.
Kako balansiramo između sopstvenog znanja i potrebe za saradnjom i interdisciplinarnim pristupom?
Kako različite perspektive mogu obogatiti naš rad, i da li stvaramo prostor za različite glasove i iskustva?
Četvrta tenzija odnosi se na kompetentnu primenu i svesnu improvizaciju.
Kada umemo da improvizujemo u službi trenutka?
Na šta se oslanjaš kada odlučiš da izađeš iz sigurne zone u svom radu?
Poziv za kraj
Dok čitate ovaj tekst i dokument o hodnicima refleksije, pozivam vas da zamislite svoje hodnike.
Kako izgledaju, kuda vode i da li hodate sami ili je još neko sa vama?
Možda ćete poželeti da ih nacrtate. Možda da zastanete i oslušnete koje tenzije nosite sa sobom dok prolazite tim prostorom.
Šta vam refleksija o tim tenzijama govori o vašoj praksi, baš tu gde ste sada?
Istraži hodnike klikom na link, a među referencama je i link ka snimku vebinara. 🙂
Ako vas je ovaj tekst dotakao ili inspirisao, tu sam za dalju razmenu i deljenje vaših uvida.
Reference:
The Five Maturities Framework
Webinar: Hallways for Reflection: The Sacred space between compliance
and convergence
Autor teksta: Adrijana Milosavljević, EMCC Senior Practitioner, ESIA, ICF MCC, ACTC
Stavovi izneti u tekstu predstavljaju stavove autora i ne moraju nužno biti stavovi EMCC Srbije i EMCC Global
