Učenje i vrste znanja u koučingu
Na putu ostvarenja koučing ciljeva klijent prolazi kroz različite procese. Procese istraživanja, analize, sinteze, saznanja, integracije i primene novih i starih informacija. Sve ove aktivnosti deo su jednog složenijeg procesa – procesa učenja.
Na svojim koučing sesijama klijent usvaja različite vrste znanja. U konkretnim i relevantnim situacijama uči se procesima postavljanja i ostvarivanja ciljeva, donošenja odluka, rešavanja problema itd. Na ovaj način klijent usvaja proceduralna znanja koja kasnije koristi kako da ubrza proces u sledećim koučing situacijama tako i van koučing konteksta. Proceduralna koučing znanja posebno su korisna i lako se generalizuju na situacije u raziličitim aspektima života.
Pored proceduralnih klijent od kouča usvaja i konceptualna znanja – znanja o apstraktnim modelima, principima i uzročno-posledičnim vezama. Kako bi klijentu bolje približio neki koncept kouč se neretko pomaže prikazom koučing i psiholoških modela ili korišćenjem jednostavnih i klijentu razumljivih analogija. I ova vrsta učenja ostavlja trajni trag na to kako klijent pristupa problemima kako u koučing setingu tako i izvan njega.
Znanja koja se najmanje usvajaju u ovoj vrsti ličnog rada su deklarativna znanja. Usvajanje konkretnih činjenica koje su relevantne samo u određenom kontekstu ili specifičnoj oblasti nisu predmet učenja u koučingu. Kouč ne nastoji da klijentu prenese ovu vrstu informacija već, ako su potrebne, pomaže klijentu da ih sam pronađe i usvoji.
Proces stvaranja uvida
Usvajanje pomenutih znanja događa se učenjem po modelu, opservacijom, vežbanjem, ali i učenjem uviđanjem. Uviđanje predstavlja iznenadno shvatanje rešenja problema. Bez prethodnih pokušaja i pogrešaka dolazi do naglog dubljeg razumevanja problema. Kao da se sklope delovi slagalice i doživimo čuveni „A-ha!“ trenutak.
Da bi do ovog trenutka došlo potrebno je otkrivanje nove perspektive kroz proširivanje referentnog okvira klijenta. Kroz reorganizaciju razmatranja problema. Do uvida dolazi kroz 4 faze: pripremu, inkubaciju, iluminaciju (uviđanje) i verifikaciju.
U fazi pripreme klijent je svestan problema i pokušava da ga reši na neki od sebi poznatih načina. Prikuplja nove informacije, razmišlja o problemu, ali stvari još nisu kliknule. Nakon neuspelog napora da se problem razume ili pronađe rešenje dolazi do „odustajanja“ u kom njegov svesni napor prestaje, ali stvari u glavi polako kreću da se slažu i povezuju. Ovo nazivamo periodom inkubacije tokom kog se odvija sinteza koja u trećoj fazi dovodi do iluminacije ili uvida. Poslednja faza je faza verifikacije – provere i potvrde stečenog uvida kroz ponašanje usmereno ka cilju.
Vrste uvida
Možda ste primetili da se uvid u dosadašnjem delu teksta pominje u kontekstu rešavanja problema. Razlog za ovo je to što se u psihologiji aktivnost mišljenja često svodi na rešavanje problema. U kolokvijalnom govoru, kao i psihoanalitičkom rečniku, uvid podrazumeva spoznaju nečega o nama samima. Iz tog razloga, za potrebe bolje diskriminacije uvida u koučingu, možemo napraviti podelu uvida na osnovu kriterijuma “na šta” se odnose. Grubo ćemo ih svrstati u situacione i lične.
Situacioni uvid se odnosi na sam problem koji se rešava i uvek je vezan za konkretnu situaciju. To su odgovori na pitanja tipa „šta/kako/kada/sa kim/… nešto mogu da uradim?“. Sa druge strane, lični uvid predstavlja spoznaju činjenica o sebi. O svojim osobinama, obrascima ponašanja, motivima, snagama i slabostima.
Različiti modaliteti, u skladu sa svojim teoretskim postavkama, posvećuju više značaja nekoj od pomenutih vrsta uvida. Pa tako psihodinamski pristup, da bi omogućio transformaciju, teži da klijenta dovede do ličnih uvida, dok su kognitivni pristupi usmereni na rešavanje konkretne situacije bez ulaska u dublje razumevanje klijentovih motiva. Oba pristupa imaju svoj značaj a njihova integracija u radu donosi najbolje rezultate.
Kao što nam je poznato realistična slika o sebi (osobinama, kompetencijama i motivima) je ključni, ali ne i dovoljan uslov za adekvatno postavljanje i efikasno ostvarenje ciljeva.
Snaga uvida
Pored kognitivne (saznajne) komponente uvid je uvek praćen afektivnom reakcijom – emocijom. Taj čuveni „A-ha!“ trenutak sa sobom nosi jednu kvalitativno drugačiju vrednost od drugih vidova učenja. Prati ga osećaj iznenađenja i zadovoljstva.
Pre uvida, u fazi pripreme, a zbog neuspeha u pronalasku rešenja, klijent oseća frustraciju i ima potrebu za kognitivnim zatvaranjem – da se pronađe rešenje i završi „nezavršen posao“. Pa tako u trenutku uvida kod klijenta dolazi do rasterećenja i buđenja uspavane latentne energije koja doprinosi promeni u razumevanju. Ova promena u razumevanju često vodi i do promene u ponašanju. Događa se željena transformacija – cilj svakog koučing procesa.
U slučaju da promena u ponašajnom aspektu izostaje tu je kouč da klijenta usmeri ka cilju i da mu pomogne da kroz verifikaciju napravljeni uvid iskoristi za postizanje istog.
Uloga kouča u učenju
Zadatak kouča je da podržava, podstiče i omogućava klijentovo učenje i razvoj. Svaki kouč želi da dovede klijenta do uvida. Da bi ovo efikasno radio treba da poznaje i prepoznaje faze u kojima se klijent u datom trenutku nalazi i da deluje u skladu s njima.
Izgradnja toplog odnosa poverenja i prihvatanja, u fazi pripreme, omogućava klijentu da bez zadrške iznese i sagleda sve aspekte situacije. Umetnost koučinga u velikom delu predstavlja proširivanje pomenutog referentnog okvira klijenta. Ideja je da se klijent „izvuče“ iz prostora u kom ne uspeva da pronađe rešenje.
Ovo „izvlačenje“ se postiže podsticanjem kreativnog (divergentnog) mišljenja postavljanjem otvorenih pitanja. Traganjem za novim idejama, ma koliko one izgledale neobično, kouč kroz podržavajući i siguran odnos ohrabruje klijenta za otvaranje i istraživanje. Za traganjem ka novim kreativnim i autentičnim rešenjima.
Davanje slobode i vremena potrebnog za proces sinteze i inkubacije su takođe od ključnog značaja. Kouč treba da može da toleriše frustraciju koja se javlja kod klijenta usled neuspelog rešavanja problema. Treba da bude strpljiv i da ne forsira dolazak do rešenja iako ga nekad i sam vidi. Uloga kouča je da fasilitira a ne da radi umesto klijenta. Što je kouč aktivniji to je klijent pasivniji. U pocesu fasilitacije na putu do uvida kouč direktnijim pitanjima može vraćati fokus na problem i klijenta usmeravati na sintezu i pronalazak rešenja koje će voditi do postavljenih ciljeva.
Kouč treba da poštuje klijentove otpore i da toleriše tišinu i obezbedi dovoljno vremena i prostora da se stvari slegnu. Ali u slučaju izostanka promene u ponašanju nakon ostvarenog uvida, kouč nekad mora i da pribegne i „provokacijama“ koje imaju za cilj izvlačenje klijenta iz zone komfora i uobičajenih nefunkcionalnih obrazaca ponašanja. Kao što smo već rekli, uvid je veoma značajan, ali ako izostane njegova primena u pravcu ostvarenja postavljenog cilja, nije dovoljan. Pa je nekad potrebno i direktivnije vođenje kroz fazu verifikacije – kako će iskoristiti (proveriti) stečeni uvid.
Pored podrške na putu do uvida, zajedničkim radom na klijentovim ciljevima kouč neretko demonstriranjem i objašnjavanjem koučing procesa podučava klijenta različitim procedurama. Transfer proceduralnih znanja kao što su postavljanje i ostvarivanje ciljeva, pronalaženje rešenja, donošenje odluka, rešavanje problema pozitivno utiče na različite aspekte klijentovog života.
Neretko se dešava da tokom rada i kouč dolazi do značajnih uvida. Postavlja se pitanje da li treba da ih podeli sa klijentom. Uvidi koji se odnose na rešavanje problema nisu preporučljivi za deljenje. Kouču koji poznaje proces i snagu učenja uviđanjem jasno je da bi klijentu „pokvario“ sticanje ličnog uvida i umanjio njegov potencijal.
Uvidi koje kouč rado deli sa klijentom su često u obliku uvremenjenih interpretacija, u svrsi davanja fidbeka, koje klijentu mogu osvetliti neke aspekte sebe, problema ili situacije koje sam ne može lako da uoči. Ovi uvidi nikada nisu i rešenja. Kouč, koliko god bio stručan, pametan, „dobar“, ne može znati šta je najbolje za svog klijenta. Samo bogatstvo kombinacije motiva, znanja i iskustva koje klijent nosi u sebi, a kojih ni on velikim delom nije svestan, može dovesti do autentičnog uvida i pronalaska rešenja sa kojim će biti zadovoljan.
Učenje u mentorstvu
Za razliku od kouča, mentor je po prirodi svoje uloge stručan za određenu oblast. Poseduje relevantna znanja koja mentiju (klijentu) mogu biti od velike pomoći na putu svog profesionalnog razvoja.
Pored omogućavanja samostalnog učenja, kao u koučingu, mentor mentiju direktno prenosi znanja iz oblasti svoje ekspertize. S obzirom da se učenje najefikasnije odvija kad je sadržaj učenog relevantan, jer je tada motivacija za sticanjem istog velika, i ovakav vid učenja ima odlične efekte. Ovo važi kako za prenošenje činjenica tako i učenje o procedurama i konceptima.
Uprkos pomenutog, mentor bi trebalo da nastoji, kad god je moguće, da pomaže mentiju da sam dolazi do uvida i time podstiče razvoj sposobnosti učenja.
Učenje i EMCC kompetencije
Kao što smo videli učenje je jako bitan i konstantan proces tokom rada na sebi i svojim ciljevima, a učenje uviđanjem najkvalitetniji način učenja. Omogućavanje uvida i učenja zasluženo zauzima svoju ulogu među EMCC kompetencijama koučeva i mentora.
Nije teško primetiti i da postoji značajna međuzavisnost ove sa drugim kompetencijama. Pa je tako, na primer, izgradnja dobrog odnosa preduslov efikasnog procesa učenja dok su najrazličitiji modeli, tehnike i alati neophodna sredstva učenja.
U cilju ostvarenja visokih standarda kvaliteta rada, EMCC postavlja standarde koje je potrebno zadovoljiti tokom procesa akreditacije. Na ovaj način, pored procene, EMCC zahtevima za kontinuirano učenje i refleksiju podstiče profesionalno usavršavanje i razvoj kompetencija svojih članova.
Autor teksta: Đorđe Civrić, psihodinamski integrativni kouč
Stavovi izneti u tekstu predstavljaju stavove autora i ne moraju nužno biti stavovi EMCC Srbije i EMCC Global
