Ova razmena započela je spontano – najpre kao Goranova objava o Malom princu na LinkedIn-u, a zatim kao predlog da zajedno istražimo simboliku i slojeve značenja knjige Galeb Džonatan Livingston. Ispostavilo se da ne delimo samo slična interesovanja, već i isti primerak knjige – što je bio lep i simboličan početak zajedničkog istraživanja.

Ovo je nastavak našeg dijaloga koji smo započeli prethodnim tekstom o reflektivnoj praksi i prirodi. Ovoga puta, nismo dogovarali pitanja. Odlučili smo da se međusobno intervjuišemo i pustimo da nas inspiracija vodi. Zbog toga su naši stilovi i uglovi promišljanja primetno različiti – ali u tome verujemo da leži i bogatstvo ove razmene. Pitanja i odgovori koje ćete pročitati ostaju u domenu refleksije, razvoja i transformacije. Nismo želeli da previše uređujemo tekstove, već da ih zadržimo onakvima kakvi su nastajali – iskreno, direktno, potpuno asihrono, u trenutku kada je svako od nas pisao. Pristupi kreiranju pitanja bili su različiti – Adrijana je kroz simboliku Galeba pozvala Gorana da piše o svojoj praksi, dok je Goran svojim pitanjima otvorio prostor za Adrijanino lično promišljanje. Verujemo da će svako ko ovo čita pronaći makar jedno pitanje koje ga može pozvati na sopstvenu refleksiju, i možda – novi uvid.

Poziv da se praksa sagleda kroz let Galeba 

A: U knjizi vidimo koliko je važno da učenik dobije prostor za greške i eksperimente, ali i odgovornost za svoje odluke. To me podstaklo da razmislim o tome kako kouč prepoznaje da je klijent spreman za samostalan let. Najveći utisak mi je upravo taj trenutak kada učitelj odlučuje da se povuče i prepusti učeniku njegov put. Kako ti kao kouč prepoznaješ da je vreme da se proces zaokruži i da klijent krene bez oslanjanja na tebe? Šta ti pomaže da doneseš tu odluku?“

G: Kao kouč, ne „puštam“ klijenta – ja osluškujem trenutak kada se on već ispoljio: samostalnost, samopouzdanje da korača dalje, vera u svoje izbore, spremnost da nosi posledice.

To su one nijanse kada više ne traži dozvolu da krene, već dolazi da podeli gde je stigao. Kada odgovornost ne doživljava kao teret, već kao prirodan deo svog rasta. Kada rečenice više ne počinju sa „šta misliš da bi trebalo“, već sa „osećam da je vreme da…“.

Odluka da se povučem ne dolazi iz logike, već iz prostora poverenja – osećaj da moj kompas više nije ispred, nego postaje pozadina njegove orijentacije.
Tada znamo da je krug zaokružen – i to ne znači da je sve završeno, već da klijent može da hoda sam, sa sobom.

I ja tada tiho proverim – da li u meni postoji mir? Ako da, znam da je vreme.

A: U “Galebu” se često pominje važnost deljenja iskustva, znanja – šta te u ulozi kouča vodi u odluci da li da podeliš svoje iskustvo ili da zadržiš neutralnost?

G: Uvek biram ono što klijenta osnažuje – ne ono što meni daje osećaj važnosti.

Kada je klijent zapeo u konceptu, ponekad otvorim „prozor kroz lično iskustvo“ – ne da vodim, već da osvetlim mogući izlaz iz začaranog kruga. Deljenje tada nije u funkciji priče, već u funkciji pokretanja uvida. Ali to nije ponuda rešenja – to je poziv na unutrašnje propitivanje.

Neutralnost nije ravnodušnost, niti distanca. Ona je svesna odluka da se prostor očuva – kao ogledalo u kojem se klijent najjasnije vidi.
I kad sumnjam – ćutim. Jer ćutanje nije prazno – ono stvara eho koji klijent može da čuje.

A: „Da bi leteo brzinom misli i to bilo kuda, treba početi od misli da se već tamo nalaziš.“ Kako doživljavaš važnost vizualizacije cilja u procesu koučinga? Na koji način ti kao kouč pomažeš klijentima da „vide sebe već tamo“ i tako osnaže svoj put napred?

G: Vizualizacija nije samo tehnika. To je unutrašnja potvrda – osećaj da identitet koji klijent teži da postane već postoji, makar u sićušnom tragu.

Pozivam klijenta da stane „tamo gde želi da bude“ – ne da zamišlja, nego da boravi tamo, da udahne atmosferu svog ostvarenog ja. To menja odnos prema sadašnjosti – ne iz otpora, već iz smisla.

Pitanja poput: „Kako bi govorio, odlučivao, hodao – da već jesi to što želiš?“ pomeraju težište iz potrebe u postojanje.

Jer kada se čovek veže za sliku sebe u svom potencijalu, menja ono što to potencijalno postaje. To nije iluzija – to je verovatnoća koja raste sa svakim korakom u tom pravcu.

A: Kako u koučingu pomažeš klijentima da prepoznaju i proslave male trenutke uspeha – ta „treptanja“ ponosa – i da ih povežu sa širim smislom i osećajem ispunjenosti?

Uspesi ne dolaze s fanfarama. Dolaze kao tihi trenuci u kojima klijent prepozna da je ovog puta izabrao drugačije.

Zadržim taj trenutak. Usporim. Pitam: „Šta to govori o tebi danas, što možda juče još nisi znao?“

Jer transformacija se ne dešava u ciljevima, već u mikro promenama koje postaju nova norma.
Upravo te male pobede osvetljavaju put i vraćaju čoveku osećaj samopoštovanja – ne zato što je uradio nešto veliko, već zato što više nije isti onaj koji je bio pre mesec dana.

Kada klijent nauči da obrati pažnju na te treptaje – tada više ništa nije „malo“. A tada se više ne pita „dokle još“ – već se okreće nazad i kaže: „Već sam stigao mnogo dalje nego što sam mislio.“

______________________________________________________________________

Traganje za smislom, granicama i unutrašnjim glasom kroz prizmu Galeba

G: Koji viši smisao trenutno osećaš da te zove – i šta bi značilo živeti ga iz dana u dan, uprkos svemu?  (“Postoji li iko odgovorniji od galeba koji pronađe viši smisao života i živi u skladu sa njim? Hiljadu godina smo živeli samo da bismo se svađali i tukli oko ribljih glava, ali sada znamo zašto smo tu – da bismo učili, da bismo saznavali, da bismo bili slobodni!”)

S obzirom na to da sam trenutno u procesu istraživanja novih načina na koje mogu pristupiti svom kontinuiranom ličnom i profesionalnom razvoju, kao i na to kako mu drugi u mojoj okolini pristupaju – smisao koji me trenutno poziva mogu sagledati iz ta dva ugla. Rekla bih da ih povezuje ideja o kreiranju atmosfere za ono što dolazi.
Iz ličnog ugla, uzimajući u obzir da sam dok ovo pišem u sedmom mesecu trudnoće, poziva me obnavljanje neke dublje “majčinske” energije – misli o domu, pripadanju i prihvatanju da nešto veće od mene same upravlja mojim vremenom. To je poziv na prepuštanje kontrole.
Iz profesionalnog ugla, razmišljam o onome što dolazi za našu profesiju. Na osnovu razgovora u kojima trenutno učestvujem u okviru ICF-a i EMCC-a, čini se da se pravac razvoja koučinga menja. Ne mislim tu primarno na novine koje donosi veštačka inteligencija, već na to kako šira zajednica percipira koučing, koja je njegova svrha i kako može doprineti toj zajednici. U tom svetlu, razmišljam o načinima da ostanem u toku, doprinosim i pratim promene – čak i u trenucima kada ne upravljamo potpuno svojim vremenom. 🙂

G: U kome oko sebe pokušavaš da vidiš „pravog galeba” – i da li to isto umeš da vidiš i u sebi? (“Džonatane, sećaš se onog što si davno rekao, da treba voleti Jato toliko da poželiš da se vratiš i pomogneš mu da nauči? 

Da.

Ne razumem kako uspevaš da voliš gomilu ptica koje su upravo pokušale da te ubiju.

Pa nije to ono što treba voleti, Fleče! Ne vole se, naravno, mržnja i zlo. Ali treba da vežbaš kako bi bio u stanju da vidiš onog pravog galeba, onog dobrog, u svako od njih, i kako bi bio u stanju da im pomogneš da ga i sami u sebi otkriju. Na to mislim kada kažem ljubav. A i zabavno je, kad se malo uvežbaš.”)

A: Prvo što mi pada na pamet kao odgovor na ovo pitanje jeste da je osećaj usamljenosti često ono što se pojavi kada se kod mene jave nova interesovanja, a u okruženju ne vidim nikoga ko ih deli. Ipak, ono što mi u tim trenucima mnogo znači jeste volontiranje u profesionalnim zajednicama – tamo imam priliku da vidim da nisam sama, da su galebovi tu negde oko mene. Potrebno je samo uložiti vreme i biti konstantno radoznao.

Trenutno istražujem nekoliko tema u vezi sa kojima imam osećaj da sam poput Džonatana – da idem nekim svojim putem, ponekad i kao da tapkam u mraku. A znamo “da galebovi ne lete noću”. 🙂 Dugoročno, kada mi uslovi to dozvole, želim da započnem i sopstveno kreiranje prostora za okupljanje „galebova“ – ljudi sa sličnim vrednostima i energijom.

G: Koji deo tvoje lične „prirode” tebe još uvek drži u uverenju da nisi sposobna za više – i da li je to zaista istina?

(“Dok je tonuo u vodu, neobičan prigušen glas odjeknu u njemu. Nema tu šta. Ja sam galeb. Moja priroda me ograničava. Da je trebalo da naučim toliko toga o letenju, imao bih navigacione karte umesto mozga. Da je trebalo da letim brzo, imao bih kratka krila poput sokola. I hranio bih se miševima, a ne ribom. Moj otac je bio u pravu. Treba da se oslobodim ove ludosti. Treba da odletim u Jato i sa zadovoljstvom prihvatim da sam to što jesam – bedni, ograničeni galeb.”)

A: Na ovo pitanje mi je teško da odgovorim – možda zato što mi ne leži formulacija, posebno reči poput „uverenje” i „nesposobnost”. S druge strane, osećam da se ono što bih najpre rekla nadovezuje na prethodno pitanje. Možda ponekad samo treba pustiti da ideja sazri, da nešto ostane neuhvatljivo, ne do kraja definisano.

Teško mi je da prihvatim da nemam odgovor ili da nešto ne razumem. A potraga za odgovorima nije uvek prijatna – zna da poljulja samopouzdanje i probudi onu misao: da li je moguće da samo ja ovo ne razumem? Da li je moguće da se ta tema toliko često vraća?

Trenutno se to kod mene javlja u vezi sa pojmom „mastery” u kontekstu koučinga i supervizije. Šta ako ja taj pojam doživljavam drugačije od onoga kako ga vide svetski priznate organizacije? Šta zapravo znače sva ta slova koja dodajemo iza imena – u smislu toga ko smo mi i šta predstavljamo u radu sa klijentima? Želim da se osećam dovoljno sposobno da sebi odgovorim na ta pitanja, a onda da to mogu i da podelim s drugima. Imam osećaj da će proći još neko vreme dok se to ne dogodi – i trudim se da budem okej s tim.

A tom glasu koji ponekad tiho kaže „ja sam samo galeb”, možda bih sada mogla da odgovorim: „Ja sam galeb – i to je trenutno dovoljno.”

G: Koje granice svojih mogućnosti ti je vreme da preispitaš – ne da bi dokazala nešto, već da bi se setila ko si?

(“Pa dobro možda jesu Otpadnici, rekao je jedan od mlađih galebova, ali gde su do vraga naučili da lete tako dobro?

Bilo je potrebno gotovo punih sat vremena da reč Starešine obiđe čitavo Jato: ignorišite ih. Galeb koji razgovara s Otpadnikom i sam je Otpadnik. Galeb koji se ugleda na Otpadnika krši Zakon Jata. 

Leđa prekrivena sivim perjem istog časa su se okrenula prema Džonatanu, ali činilo se da on to ne primećuje. Držao je nastavu na sred Zborne plaže i po prvi put počeo da vrišti pritisak na učenike da preispitaju granice sopstvenih mogućnosti. “)

A: Ovo pitanje mi je posebno zanimljivo – možda zato što verujem da je svima nama, i meni i kolegama i klijentima, preko potrebno da s vremena na vreme zastanemo i preispitamo svoje mogućnosti. Ne iz potrebe da nešto dokažemo, već da bismo se podsetili ko smo i šta nam je važno. U mom trenutnom iskustvu, koje sada već drugi put prolazim, trudnoća donosi ogromne količine inspiracije – ali i osećaj da ne znam šta sa svim tim idejama u ograničenom vremenu koje imam na raspolaganju. To mi pokazuje da je upravo sada vreme da preispitam granice svojih mogućnosti, ne kroz akciju, već kroz usporavanje.

Potrebni su mi svakodnevni podsetnici da je u redu stati, usmeriti pažnju i postaviti sebi pitanje: „Šta je zaista važno danas?” I tek onda, iz tog mesta jasnoće, odlučiti o „pravcu i brzini letenja, kao i položaju krila” – baš tamo gde je to najpotrebnije.

_________________________________________________________________________

Naizgled jednostavna, knjiga „Galeb Džonatan Livingston“ krije višeslojne poruke o razvoju, slobodi i potrazi za autentičnošću. Govori o pitanju identiteta, o težnji ka nečemu višem, o slobodi i o preispitivanju – kako ličnom, tako i profesionalnom. Baš zato smo je izabrali kao povod za ovu razmenu.

Pozivamo vas da zastanete i oslušnete gde se trenutno nalazite – kao ljudi, kao koučevi, mentori, supervizori. Možda će vas neka misao iz ove knjige podsetiti na sopstveni „let“. Možda će vas neko pitanje iz našeg dijaloga pozvati da zapišete i svoj odgovor.

Ako poželite da podelite svoju refleksiju, pišite nam. Blog EMCC Srbija je otvoren za vaše glasove, uvid(e) i pitanja – jer, kao što nas podseća i sam Galeb: ne letimo svi istim putem, ali svi tragamo za nečim istinski svojim. 

Autori:

Adrijana Milosavljević, EMCC Senior Practitioner, ESIA, ICF MCC, ACTC

Goran Baković, predsednik Nadzornog odbora EMCC Srbije

Stavovi izneti u tekstu predstavljaju stavove autora i ne moraju nužno biti stavovi EMCC Srbije i EMCC Global