Šta za vas znači reč “refleksija”? Prvo što meni pada na pamet dok ovo pišem je – odraz. Baš kao odraz u ogledalu, praktikovanje refleksije nam daje priliku da zastanemo i pogledamo unutar sebe i zapitamo se: Šta vidim kada se pogledam u to unutrašnje ogledalo? Šta želim da vidim? Koliko li smo spremni da promislimo o tome kako je taj odraz nastao i kako želimo da izgleda u budućnosti? Koliko se odgovori na pitanja šta trenutno vidim i šta želim da vidim poklapaju i šta nam ta informacija govori? Možda je pogled u unutrašnje ogledalo način da se suočimo sa sobom, da posmatramo ono što nas pokreće, usmerava i oblikuje?

Kada imam po nekoliko sesija jednu za drugom tokom dana, pa onda trčim do vrtića, pa nazad kući, nanižu se obaveze i druženja. I sutra tako ponovo. Svaki put kad ne ostavim dovoljno vremena između različitih aktivnosti da mislim o tome šta mi je svaka ta aktivnost donela (bilo da je sesija, sastanak, čitanje ili gledanje nekog snimka) – s jedne strane se osetim umorno, a sa druge kao da gubim važne uvide i učenja o kvalitetu mog rada i meni kao osobi.

Reflektivna praksa u literaturi

Autorka koja me u poslednje vreme inspiriše, Mišel Lukas, kaže da “nismo sami u izazovu da na pravi način koristimo dugme za pauzu”.
Jedan od načina na koji je reflektivna praksa opisana u njenoj knjizi “Kreiranje reflektivne navike” je “iterativan, otvoren i kreativan proces, u kojem sa namerom izdvajamo svesno vreme da istražimo i preispitamo svoju praksu na sistematičan i sistemski način što nam omogućava da razmislimo o tome kako možemo razvijati svoju buduću praksu”. Ona navodi sedam komponenti reflektivne prakse: prostor, sadržaj, proces, strukturu, svrhu, osnaživanje i procenu. Iz onog što piše u pomenutoj knjizi (a što i neki drugi autori potvrđuju), najvažnije za mene bila je poruka da treba naći svoj način, mesto, vreme i okruženje za razvijanje ove navike. Tompson i Tompson tvrde da je refleksija koristan način da se igramo testirajući postojeće teorije u cilju kreiranja sopstvenih okvira za rad.
Načini te igre mogu biti različiti. Lukas navodi kognitivne, vizualne, auditivne i kinestetičke podsticaje, koji omogućavaju angažovanje različitih čula u procesu refleksije. Ova raznovrsnost pruža bogate mogućnosti za personalizaciju reflektivne prakse u skladu sa individualnim potrebama i preferencijama. Kao peti način Mišel u svojoj knjizi posebno obrađuje – poeziju, pa čak i pruža uvid u stihove koji nju ispirišu da reflektuje.

Takođe, važno je da biramo i pravo okruženje za sebe. “Gde trenutno želimo da usmerimo svoju radoznalost?” “Koji je moj preferirani način za promišljanje, a koliko želim da eksperimentišem sa novim načinima?”, “Šta primećujemo u vezi sa temama o kojima često razmišljamo”, pitanja su koje možemo postaviti sebi, ili se pitati u okviru neke grupe za refleksiju, ili tokom supervizije.

U knjizi Reflektivna praksa za koučeve, Ijan Mekormik naglašava se da je reflektivna praksa važna i za emocionalni razvoj, da jača sposobnost praktičara da se nosi sa složenim poslovnim izazovima, ali i upravlja bolje sopstvenim emocijama, donosi promišljenije odluke i razvija kvalitetne odnose sa drugima.

Ciklusi, modeli, strukturisani pristup reflektivnoj praksi

Džuli Hej, u svojoj knjizi Reflektivna praksa i supervizija za koučeve, predstavlja reflektivni proces kroz šest koraka: beleženje događaja, pregled specifičnih događaja, analiza niza događaja radi identifikovanja obrazaca, planiranje integrisanja naučenih lekcija, planiranje u vezi sa specifičnim situacijama i implementacija naučenog. Ovi koraci nude strukturisan pristup refleksiji, omogućavajući koučevima da beleže i analiziraju svoja iskustva, a zatim praktično primene stečena znanja.

Možda najpoznatiji model refleksije među praktičarima je Gibsov refleksivni ciklus, koji, kao i prethodni, uključuje šest faza:

• Opis iskustva – šta se dogodilo i ko je bio uključen.
• Osećanja i misli – kako ste se osećali tokom iskustva i koje su misli bile prisutne.
• Evaluacija – pozitivne i negativne strane iskustva
• Analiza – zašto su se određene stvari desile ili nisu i šta se može naučiti iz toga.
• Zaključak – koje su lekcije naučene i šta je moglo biti urađeno drugačije.
• Akcioni plan – kako bi se moglo postupiti u sličnim situacijama u budućnosti ili koje promene bi mogle biti korisne.

Pored procesa koji Hej prikazuje i Gibsovog refleksivnog ciklusa, Vinter i Keroski (2016) predstavljaju još jedan ciklus refleksivne prakse. Njihov model obuhvata četiri koraka:

• Opis trenutne situacije – Šta se dešava? Koje pretpostavke pravim?
• Refleksija o onome što se dogodilo – Kakav je moj stav o situaciji? Kakve su moje pretpostavke? Koje veštine su potrebne u ovoj situaciji? Da li imam te veštine?
• Akcija za unapređenje – Šta bih uradio/la drugačije sledeći put? Koje su implikacije za moj rad?
• Pregled mojih akcija – Da li je došlo do promene? Šta sam naučio/la? S kim mogu podeliti ovo učenje?

Sva tri modela podstiču na sistematično razmišljanje o iskustvima i omogućavaju da se iz svakog događaja izvuku vredne lekcije.

Šta sa svim ovim?

Sve ovo pišem da vas podržim u pronalaženju svog načina da “pritisnete to dugme za pauzu”. Ako vam je potrebna struktura za razvoj reflektivne prakse – tu su navedeni i drugi modeli (Kolb, Borton, Schon…), a EMCC Global redovno organizuje inspirativne sesije u kojima zajedno sa kolegama možete testirati različite modele. Ako želite da saznate više – tu je navedena i druga literatura. Reflektivna praksa je važan deo procesa EMCC akreditacije, pa je dobar izvor i EMCC vodič za praktičare.

Ako, dodatno, želite da razvijete sopstveni proces refleksije, bilo da je to pisanje, crtanje, snimanje glasa ili čak ćaskanje sa svojim AI asistentom 🙂 – tu je uvek samostalno istraživanje. Pronađite ono što najbolje rezonuje sa vama, jer za reflektivnu praksu ne postoji univerzalna formula.

Započela sam ovaj tekst pozivom da pogledate u svoje unutrašnje ogledalo. Šta nakon čitanja ovog teksta vidite tamo? Da li je to odraz kome težite, ili biste nešto drugačije? I kako reflektivna praksa tome može doprineti?
____________________________________________________________________________

Lucas, M. (2022). Creating the Reflective Habit: A Practical Guide for Coaches, Mentors, and Leaders. London: Routledge

McCormick, I. (2022). Reflective Practice for Coaches: A Guidebook for Advanced Professional Development. London: Routledge.

Hay, J. (2007). Reflective Practice and Supervision for Coaches. Maidenhead: Open University Press.

Autor teksta: Adrijana Milosavljević, EMCC Senior Practitioner, ESIA, ICF PCC, ACTC

Stavovi izneti u tekstu predstavljaju stavove autora i ne moraju nužno biti stavovi EMCC Srbije i EMCC Global