Čemu tačno služi koučing supervizija i koje su koristi od nje? Koliko nam je dostupna? Koje teme koučevi najčešće donose na superviziju? Kada nam je najpotrebnija i šta nam je važno kada biramo supervizora?

Ova pitanja mi se već neko vreme pojavljuju iz različitih uglova, a nekoliko izvora vratilo me je ovih dana na njih.

Jedan je novi dokument o superviziji koji je objavio EMCC Global. Drugi je nedavno objavljena knjiga kolege Jeremyja Lewisa The Coaching Supervision Casebook: Meeting Your Supervisees’ NEEDS. Tu je i moj rad u EMCC Global Centre for Excellence for Continuous Personal and Professional Development timu (CPPD CfE) na novom Vodiču za kontinuirani lični i profesionalni razvoj, kao i pitanja koja se često otvaraju kroz moj rad kao asesora.

Sve to me je podstaklo da se malo više bavim pitanjem šta nam supervizija zapravo donosi: našoj praksi, nama kao praktičarima, ali i nama kao osobama.

Kako EMCC Global vidi superviziju?

EMCC Global definiše superviziju kao siguran prostor za reflektivni dijalog sa supervizorom koji se aktivno bavi supervizijom, u kojem supervizant dobija podršku za svoju praksu, svoj razvoj i brigu o sebi.

Supervizija se odvija odvojeno od rada sa klijentom i prvenstveno predstavlja dijalog o praksi. To je prilika da se vratimo konkretnim susretima sa klijentima, reflektujemo o njima i pokušamo da bolje razumemo šta se u njima događalo.

Prema EMCC Global, supervizija ima tri osnovne svrhe: da podrži održavanje odgovarajućih profesionalnih standarda, razvoj profesionalne prakse i brigu o sebi.

Za mene je važna upravo ta širina. Pored rada na kompetencijama, koji je možda najbliži onome što poznajemo u kontekstu mentorstva, supervizija stavlja akcenat i na etiku, kao i na brigu o sebi i sopstvenim kapacitetima, kao osobe i praktičara.

Individualna, grupna i peer supervizija (među kolegama)

EMCC Global navodi tri uobičajena oblika supervizije u koučing i mentorskoj zajednici: individualnu, grupnu i peer superviziju (superviziju među kolegama).

Individualna supervizija podrazumeva susret supervizora i supervizanta jedan na jedan, uživo ili onlajn. Kada praktičar radi na sticanju EMCC Global individualne akreditacije, individualna supervizija je obavezna kao podrška njegovom razvoju, održavanju profesionalnih standarda i radu na temama kojima je potrebna individualna pažnja.

Grupna supervizija uključuje više supervizanata, a proces vodi kvalifikovani, (poželjno i akreditovani) supervizor. Praktičari donose svoj rad u grupu, reflektuju zajedno, uče i dobijaju podršku. Grupa omogućava i da jednu situaciju pogledamo iz više perspektiva i učimo iz iskustava i uvida drugih članova. U fokusu mogu biti praktičar, klijent, njihovi odnosi i dinamika, kao i širi organizacioni i sistemski kontekst.

Peer supervizija (među kolegama) podrazumeva da se kolege redovno sastaju i međusobno podržavaju u refleksiji o svojoj praksi, bez formalnog vođenja kvalifikovanog supervizora. EMCC Global navodi da je ovaj oblik podrške najkorisniji kada bar neki od učesnika/ca imaju određenu obuku iz supervizijskih veština.

Ove razlike su važne i kada govorimo o akreditaciji i reakreditaciji. Različiti oblici refleksije i razmene sa kolegama mogu biti vredan deo našeg razvoja, dok EMCC Global za sticanje individualne akreditacije zahteva individualnu superviziju.

Koliko supervizije nam je potrebno?

Prema pomenutom dokumentu EMCC Global, minimum je četiri sata individualne supervizije godišnje, raspoređena tokom dvanaest meseci. Za iskusnog praktičara navodi se i minimalni odnos od 35 sati prakse prema jednom satu supervizije.

EMCC Global poziva praktičare da razmišljaju i o vrsti, trajanju i učestalosti supervizije koja im je potrebna u odnosu na njihov rad i kontekst. Sa većim obimom prakse raste i moguća potreba za supervizijom. Nakon ispunjavanja minimalnih kriterijuma, praktičar procenjuje koliko mu je supervizije potrebno u odnosu na sopstvene okolnosti, potrebe i praksu. Dokument navodi i da supervizori treba da imaju superviziju svoje supervizijske prakse.

Kroz različite uloge često imam utisak da se fokus lako pomeri na sate koje treba prikupiti za akreditaciju ili reakreditaciju. Za mene je suština u tome koliko sebe zaista unosimo u superviziju, šta radimo sa onim što iz nje ponesemo i kako, i van tih susreta, razvijamo svoju reflektivnu praksu. I, možda najvažnije, da li superviziju zakazujemo zato što nam je potrebna ili zato što nam nedostaje još neki sat koji treba da upišemo.

Na koje sve načine supervizija može da nas podrži?

Supervizija može da nam pomogne da primetimo nešto što nam je tokom rada promaklo, istražimo odnos sa klijentom ili sopstvenu reakciju, pogledamo situaciju iz drugačije perspektive, procenimo svoje izbore, prepoznamo prostor i dobijemo podršku za dalji razvoj.

U osnovi svega toga za mene su potrebe praktičara. To od supervizora traži prisutnost i prilagodljivost u izboru načina na koji će raditi sa onim što supervizant donosi.

Jeremy upravo ovu temu istražuje kroz NEEDS (u prevodu: potrebe) okvir predstavljen u knjizi The Coaching Supervision Casebook: Meeting Your Supervisees’ NEEDS. Okvir pokazuje različite načine na koje supervizor može da podrži kouča i bira intervencije u odnosu na njegove potrebe i ono što se pojavljuje tokom supervizije.

N – Noticing (primećivanje)

Podrška kouču da primeti ono što se dešava u njegovom radu, odnosima, kontekstu, kao i u njemu samom.

E – Exploring (istraživanje)

Otvaranje prostora da se ono što je primećeno dalje istraži iz različitih uglova i perspektiva.

E – Evaluating (procenjivanje)

Podrška kouču da sagleda i proceni svoju praksu, izbore i način rada.

D – Developing (razvijanje)

Usmeravanje pažnje na učenje, razvoj i sazrevanje kouča i njegove prakse.

S – Supporting (podrška)

Podrška kouču u odnosu na ono što donosi u superviziju, uključujući brigu o sebi i sopstvenim kapacitetima.

Ono što Jeremy kroz knjigu dodatno istražuje jeste kako se potrebe supervizanta i intervencije supervizora menjaju u odnosu na zrelost prakse kouča, o čemu ću pisati u nekom od narednih tekstova. 

Šta dalje?

Profesionalni okviri i literatura daju nam jednu perspektivu, dok je važno uzeti u obzir iskustvo samih koučeva.

Kako vi vidite superviziju? Kada vam je najpotrebnija? Koje teme najčešće donosite? Koliko vam je supervizija dostupna? Šta vam je važno kada birate supervizora?

Ovo je prvi u seriji tekstova o superviziji koje planiram da pišem u narednom periodu. Želim da se u sledećim tekstovima detaljnije bavim temama koje koučevi donose u superviziju, izborom supervizora, različitim potrebama u odnosu na iskustvo i zrelost prakse, kao i drugim pitanjima koja se kroz superviziju otvaraju.

U narednim danima podeliću i kratak upitnik kroz koji želim da prikupim iskustva i perspektive koučeva. Odgovori će biti jedan od izvora za naredne tekstove i pomoći mi da ono što nalazimo u profesionalnim okvirima i literaturi povežem sa iskustvima iz prakse.

Reference

EMCC Global. Supervision Information Document.

Lewis, J. J. (2026).The Coaching Supervision Casebook: Meeting Your Supervisees’ NEEDS. Routledge.

Autor teksta: Adrijana Milosavljević, EMCC Master Practitioner, ESIA, ICF MCC, ACTC

Stavovi izneti u tekstu predstavljaju stavove autora i ne moraju nužno biti stavovi EMCC Srbije i EMCC Global